Депресија у кокпиту није реткост

Самоубилачки акт немачког копилота Андреаса Лубица није само у црно завио 149 породица погинулих, већ је бацио на муке психијатре који ће сада још теже проналазити начин да се боре против стигме, односно неправедног обележавања особа које се боре са депресијом или било којим психичким поремећајем.

Где престаје обавеза чувања лекарске тајне да неко болује од депресије, нарочито када нека особа обавља професију попут пилотске или посла од јавног интереса – питање је које се поставља после ове трагедије. Међутим, против демонизација депресије глас су дигли психијатри широм света. Амерички лекари тврде да је то болест као и свака друга, а лекови за њено лечење, антидепресиви, сматрају они, омогућавају великом броју особа да раде посао за који су се школовали.

То изгледа укључује и посао пилота. Тако, наиме, тврди Сајмон Весли, председник Краљевског колеџа психијатара, који открива да је око стотинак пилота у Великој Британији имало искуство са депресијом, док се чак 42 тренутно лечи антидепресивима. Наравно, сви се слажу да није увек лако идентификовати особу чије здравствено стање може да буде претња јавној безбедности. У Америци један од 20 одраслих особа има депресију, а једна од 10 је на антидепресивима.

– Постоје различити типови и степени депресије. Код одређених особа она је пролазни поремећај, болест која се лечи. Наравно да особа после лечења може у потпуности да се врати и својој професији. Имамо ефикасне лекове и психотерапеутске методе које пацијента доводе у ремисију, односно периоде када је без терапија – каже за „Политику”, директор Клинике за психијатрију Клиничког центра Србије, професор др Александар Дамјановић.

Лоше јутарње расположење, несаница, тахикардија, добијање или губитак телесне тежине, повремене сметње концентрације, наводи као основне симптоме депресије. Међутим, док нико не прави „фаму” око тога што колега са којим, на пример, ради, на послу пије лекове за висок притисак или је дијабетичар, дотле особа која каже да је на антидепресивима, наилази на зид одбојности и зато такав податак чува у највећој тајности.

– То је тако у Србији. Али на западу се нико не стиди тога што пије антидепресиве. Има тога у скоро сваком филму. Пацијентима кажем да је терапија први корак и да лекове неће узимати доживотно. Ако се тегобе регулишу у току шест месеци, практично не постоји потреба за даљим лечењем, осим ако се епизоде болести не настављају – каже др Дамјановић и додаје да је Лубиц овај трагичан акт починио пре због напада панике, а не депресије.

На питање да ли је друштвено прихватљивије сакрити дијагнозу психичке болести, овај психијатар каже да, док се у Србији не превазиђе стигматизација, тешко је очекивати да ће људи о томе отворено говорити.

Новосадски психолог и психотерапеут Владан Беара има потпунио другачији став према томе да ли треба сакрити дијагнозу депресије или психичког поремећаја. Он каже да се сам мучио са депресијом више пута у животу, да је два пута био на антидепресивима, а све време је радио са пацијентима.

– Ако сам ја, као психотерапеут, који се 18 година бави овим послом и у Њујорку сам завршио едукацију за психотерапеута, спреман да то изјавим за новине, не видим зашто би неко други то крио – истиче Беара.

Он тврди и следеће: „Данас је изузетно ретко срести човека који повремено није депресиван а да је иоле нормалан и паметан. Сви моји пријатељи, познаници које знам су се мучили са депресијом, мада нису сви узимали лекове. Депресивност или потиштеност није исто што и психијатријска болест. Да депресија спречава нечије функционисање и да би неко у стању депресије био опасан мора да испуни некакве критеријуме. Количина његове патње мора да буде изузетно велика и да степен бриге за себе буде смањен.”

Овај психотерапеут, познат по раду са трауматизованим ратним ветеранима каже и како се не убијају они људи који се брину за себе, него они којима више није стало до себе. Такође, постоје пацијенти који се убијају, јер процене да не могу да поднесу патњу коју трпе. И други, који желе да спасу даље патње своју породицу.

– Код нас, у Војводини, људи се попну на таван и обесе се. Нико никога не убије! Ако са собом поведете толико људи у смрт, као што је урадио овај пилот, то увек има везе са некаквим психолошким поремећајима, али су ретке особе које ће то урадити – објашњава за „Политику” Беара.

Ипак на питање да ли машиновођа или пилот могу да буду на антидепресивима и да нормално раде свој посао или о њиховом стању лекар мора да обавести надлежне органе, Беара одговара да то зависи од случаја до случаја.

– Претпостављам да неки пилоти могу да возе авионе а неки машиновођа воз, а неки не могу. Проблем је што у Србији има много људи који су депресивни, а носе оружје. Депресију као психијатријску болест треба лечити, али депресивност као саставни део нормалног људског живота је оно са чим морамо нормално да научимо да живимо. Када људи не би узимали лекове за депресију, већа је вероватноћа да би се дешавале трагедије – став је овог психотерапеута.

Професорка психијатрије Мирослава Јашовић-Гашић каже како „депресија има много лица и захтева тимски рад.

– Психијатри треба да чувају лекарску тајну, али на захтев суда могу да је открију. У документацији сваки психијатар је у обавези да напише да ли је пацијент способан да ради неки одређени посао и са тим је упознат изабрани лекар. Зато психијатар и ради увек у тиму са социјалним радником. Ако пацијент има ризично занимање, наш социјални радник обавештава о томе надлежне– каже професор др Јашовић-Гашић.

Она додаје да се права, озбиљна депресија углавном враћа и многи лекари се не слажу колико дуго треба терапија да траје: неки сматрају да терапија треба да буде доживотна.

– Основни симптоми су поремећај свакодневног живота, дубока потиштеност која углавном нема спољашњи разлог или је он минималан, плачљиво расположење, поремећај сна и апетита, губитак у тежини, губитак интересовања за свакодневне активности... Понекад особа одлази на свој посао, али са муком: тешко започиње радни дан, тешко завршава активности – објашњава наша саговорница.