Седам деценија од аграрне реформе и колонизације

Аграрна реформа и колонизација 1945. године, дакле, тачно пре седам деценија, два су изузетно важна догађаја у историји социјалистичке Југославије и данашње Србије. Јер то су били не само први акти нове народне власти после ослобођења, него и одлуке од далекосежног значаја за даљи развој економских и друштвених односа. Аграрном реформом, озваниченом законом који је 23. августа 1945. усвојен на Трећем заседању Авноја огроман земљишни фонд од 1,5 милиона хектара прешао је из руку велепоседника и непријатеља револуције у руке људи који ће је обрађивати. Највећи земљишни фонд створен је у Војводини. Више од 668.000 хектара одузето је углавном од припадника избегле немачке народносне групе. Иначе, ваља нагласити да је КПЈ још пре Другог светског рата захтевала аграрну реформу. Када је завршетак рата био известан, КПЈ и Национални комитет ослобођења Југославије донели сумарта 1944. године одлуку о спровођењу аграрне реформе и колонизације одмах после ослобођења. Свега петнестак дана после доношења Закона о аграрној реформи у Војводину су почели стизати ,,влакови без возног реда” из свих крајева земље – Црне Горе, Босне и Херцеговине, Словеније, Хрватске, Србије, Македоније, Косова и Метохије. Није било двоумљења око тога ко може добити кућу и земљу у Војводини – само они који су се борили с пушком у руци на страни Народноослободилачке војске. На место око 300.000 Немаца протераних из земље, у ово поднебље стигли су припадници свих народа. Прецизних података нема, али др Никола Гаћеша, аутор књиге „Аграрна реформа и колонизација у Југославији 1945–1948”, наводи да је међу 250.000 колониста било 72 одсто Срба, 18 одсто Црногораца, пет одсто Македонаца, три одсто Хрвата и по један проценат Словенаца и Муслимана.Први „влак без возног реда” стигао је у Нови Сад 12. септембра 1945. Око 900 житеља босанских села из околине Купреса – Вуковског, Рилића и Равног – путовали су на нова огњишта у Банатски Деспотовац.

Историчари казују да је колонизација после рата била највећа сеоба на Балкану у последњих неколико векова, већа чак и од познате сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем. Војводина је још више добила у националној шароликости. Колонисти су собом донели своје обичаје, морал, схватања живота. Многа војвођанска места добила су тада нова имена, која су горштаке подсећала на јунаке из родног краја и друга знамења. Тако је Чиб прекрштен у Челарево, Филипово у Бачки Грачац, Краљевићево у Качарево, Букин у Младеново, Буљкес у Бачки Маглић, Хајфелд у Нове Козарце, Торжа у Савино Село, Крњаја уКљајићево, Шупљаја у Крајишник, Вепровац у Крушчић, Секић у Ловћенац, Мартијица у Лукићево, Парабућ у Ратково, Врче у Сутјеску.

О срдачном дочеку сведочи цитирани део из „Слободне Војводине”, која је сваке недеље објављивала подлистак „Колонист”. Али, свој суд износи и историчар др Никола Гаћеша. „Народна власт у Војводини је доста учинила да се колонисти дочекају што је могуће боље. Ту се очитује велика разлика између колонизације после Првог и Другог светског рата. Колонисте из прве колонизације није, такорећи, нико дочекао. Дошли су, што се каже, на голу ледину, док су колонисти у другој колонизација дочекивани срдачно. А, ваља имати на уму да је тада требало прехранити 250.000 душа. Јер,колонисти су у огромној већини у Војводину дошли између септембра и децембра 1945, и до нове жетве требало их је хранити.

Војводина је колонизацијом добила вишеструко. У првомреду бројну популацију, спремну да се укључи у све токове привредног и друштвеног живота. Истина, било је и почетних неспоразума. Староседеоци су помало потцењивали горштаке, а ови опет, ту и тамо, тежили некаквом авангардизму, односно, сматрали су да су више дали НОР-у. Али, то су били тек спорадични случајеви који тих првих послератних година нису битније утицали на свеукупност односа у Војводини.

Члан Одбора за село САНУ