Sedam decenija od agrarne reforme i kolonizacije

Agrarna reforma i kolonizacija 1945. godine, dakle, tačno pre sedam decenija, dva su izuzetno važna događaja u istoriji socijalističke Jugoslavije i današnje Srbije. Jer to su bili ne samo prvi akti nove narodne vlasti posle oslobođenja, nego i odluke od dalekosežnog značaja za dalji razvoj ekonomskih i društvenih odnosa. Agrarnom reformom, ozvaničenom zakonom koji je 23. avgusta 1945. usvojen na Trećem zasedanju Avnoja ogroman zemljišni fond od 1,5 miliona hektara prešao je iz ruku veleposednika i neprijatelja revolucije u ruke ljudi koji će je obrađivati. Najveći zemljišni fond stvoren je u Vojvodini. Više od 668.000 hektara oduzeto je uglavnom od pripadnika izbegle nemačke narodnosne grupe. Inače, valja naglasiti da je KPJ još pre Drugog svetskog rata zahtevala agrarnu reformu. Kada je završetak rata bio izvestan, KPJ i Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije doneli sumarta 1944. godine odluku o sprovođenju agrarne reforme i kolonizacije odmah posle oslobođenja. Svega petnestak dana posle donošenja Zakona o agrarnoj reformi u Vojvodinu su počeli stizati ,,vlakovi bez voznog reda” iz svih krajeva zemlje – Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Kosova i Metohije. Nije bilo dvoumljenja oko toga ko može dobiti kuću i zemlju u Vojvodini – samo oni koji su se borili s puškom u ruci na strani Narodnooslobodilačke vojske. Na mesto oko 300.000 Nemaca proteranih iz zemlje, u ovo podneblje stigli su pripadnici svih naroda. Preciznih podataka nema, ali dr Nikola Gaćeša, autor knjige „Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1945–1948”, navodi da je među 250.000 kolonista bilo 72 odsto Srba, 18 odsto Crnogoraca, pet odsto Makedonaca, tri odsto Hrvata i po jedan procenat Slovenaca i Muslimana.Prvi „vlak bez voznog reda” stigao je u Novi Sad 12. septembra 1945. Oko 900 žitelja bosanskih sela iz okoline Kupresa – Vukovskog, Rilića i Ravnog – putovali su na nova ognjišta u Banatski Despotovac.

Istoričari kazuju da je kolonizacija posle rata bila najveća seoba na Balkanu u poslednjih nekoliko vekova, veća čak i od poznate seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem. Vojvodina je još više dobila u nacionalnoj šarolikosti. Kolonisti su sobom doneli svoje običaje, moral, shvatanja života. Mnoga vojvođanska mesta dobila su tada nova imena, koja su gorštake podsećala na junake iz rodnog kraja i druga znamenja. Tako je Čib prekršten u Čelarevo, Filipovo u Bački Gračac, Kraljevićevo u Kačarevo, Bukin u Mladenovo, Buljkes u Bački Maglić, Hajfeld u Nove Kozarce, Torža u Savino Selo, Krnjaja uKljajićevo, Šupljaja u Krajišnik, Veprovac u Kruščić, Sekić u Lovćenac, Martijica u Lukićevo, Parabuć u Ratkovo, Vrče u Sutjesku.

O srdačnom dočeku svedoči citirani deo iz „Slobodne Vojvodine”, koja je svake nedelje objavljivala podlistak „Kolonist”. Ali, svoj sud iznosi i istoričar dr Nikola Gaćeša. „Narodna vlast u Vojvodini je dosta učinila da se kolonisti dočekaju što je moguće bolje. Tu se očituje velika razlika između kolonizacije posle Prvog i Drugog svetskog rata. Koloniste iz prve kolonizacije nije, takoreći, niko dočekao. Došli su, što se kaže, na golu ledinu, dok su kolonisti u drugoj kolonizacija dočekivani srdačno. A, valja imati na umu da je tada trebalo prehraniti 250.000 duša. Jer,kolonisti su u ogromnoj većini u Vojvodinu došli između septembra i decembra 1945, i do nove žetve trebalo ih je hraniti.

Vojvodina je kolonizacijom dobila višestruko. U prvomredu brojnu populaciju, spremnu da se uključi u sve tokove privrednog i društvenog života. Istina, bilo je i početnih nesporazuma. Starosedeoci su pomalo potcenjivali gorštake, a ovi opet, tu i tamo, težili nekakvom avangardizmu, odnosno, smatrali su da su više dali NOR-u. Ali, to su bili tek sporadični slučajevi koji tih prvih posleratnih godina nisu bitnije uticali na sveukupnost odnosa u Vojvodini.

Član Odbora za selo SANU