Напредак Азије не може се зауставити

– Сингапур нема ниједан природни ресурс, а има највеће девизне резерве по глави становника. Како нам је то пошло за руком? Искоренили смо корупцију. Ништа се не слива у приватне џепове, већ одлази држави – каже Кишор Махбубани, некадашњи амбасадор Сингапура у УН, данас декан Факултета за јавну политику Националног универзитета „Ли Куан Ју”.

Стручњак је за међународне односе и, према оцени „Форин полисија”, један од најзначајнијих светских мислилаца. Његова књига „Велика конвергенција – Азија, Запад и логика једног света” управо је преведена на српски, због чега је Махбубани ових дана боравио у Београду. Дошао је на позив свог издавача, Центра за међународну сарадњу и одржив развој, познатијег по оснивачу Вуку Јеремићу, за кога наш саговорник тврди да је одличан кандидат за генералног секретара УН. Махбубанијева земља је у жижи интересовања због недавне смрти њеног дугогодишњег премијера Ли Куан Јуа, који је од лучког града направио глобални трговачки и финансијски центар. Ли је слављен као реформатор који је направио ефикасну бирократију и одличну пословну климу за стране инвеститоре, али и критикован као аутократа који је гушио политичка права, слободу изражавања и опозицију. Његова странка и даље влада азијским полисом, штавише, премијер је Лијев син, па опозиција тврди да владајућа класа држи све конце у својим рукама. Махбубани у интервјуу за „Политику” оцењује да ће доћи време за политичку либерализацију, мада додаје да Сингапур није тако затворено друштво као што се мисли.

Сингапур показује да не постоји само један, западни, либерални модел развоја. Азија има више модела, од Кине, којом влада комунистичка партија, до Индије, која је једна од највећих демократија. У Сингапуру можете 24 сати дневно слушати Би-Би-Си. Постоји неколико опозиционих партија и једна има место у парламенту.

Да ли је Ли био аутократа?

Ако читате само западне медије, помислићете да је био не аутократа, већ диктатор. У том случају он је био један веома необични диктатор у чијој земљи су се избори одржавали на сваких пет година. На последњим изборима његова странка освојила је 60 одсто гласова, а неколико министара је изгубило мандате. Западни медији виде свет црно-бело, а Сингапур је – нијанса сиве.

Да ли је недемократска владавина подједнако мрска на Истоку као што је на Западу?

Азијци се разликују од Западњака, јер се диве јаким лидерима као што је био кинески Денг Сјаопинг, који је вероватно највећи лидер 20 века.

Да ли то „јак” у преводу значи самовољан, аутократски?

Значи одлучан да спроводи непопуларне реформе зарад добробити друштва у будућности.

Каже се да је Ли владао чврстом руком да би спречио немире и сукобе између различитих народа и инвеститорима гарантовао политичку стабилност. Може ли Сингапур политички да се либерализује и да задржи економски просперитет?

Сингапур се већ политички мења, средња класа је довољно порасла и тражи веће учешће у власти.

Да ли ће се то десити и у Кини?

С временом да, али не ускоро, јер су Кинези научили веома важну лекцију од Русије после пада комунизма, када је руска економија уништена. Пекинг је схватио да политичка транзиција мора да се изведе споро и пажљиво.

Да ли је могуће копирати сингапурски модел развоја?

Студентима увек говорим да је наша тајна у меритократији, избору најбољих да предводе земљу, прагматизму, тражењу решења где год да се налази, а увек га има, и поштењу, одсуству корупције.

Политичари тврде да желе да имитирају Сингапур, али се све углавном сведе на копирање Лијевог ауторитарног система владавине без поштења о којем говорите...

Прагматизам и меритократија су лакши део, увек ћете наћи решења и људе, али тешко је бити поштен.

Како је то вама пошло за руком?

Стриктним законима. Министар коме је бизнисмен платио годишњи одмор је по повратку земљу одмах ухапшен, осуђен и стрпан у затвор.

Зар Сингапур због драконских закона не бије глас „Дизниленда са смртном казном”?

Тако су нас прозвали на Западу јер се тамо тешко носе са чињеницом да је Сингапур успешнији од сваког западног друштва. Да ли знате која је земља стварно земља Дизниленда и смртне казне?

Знам – Америка, за коју ви кажете да губи примат јер 21. век припада Азији. Ипак, САД су и даље ненадмашна политичка, економска и војна сила, зар не?

Америчка војска је и даље далеко јача од кинеске, али је према паритету куповне моћи Кина прошле године претекла САД, мада Америка номинално остаје најјача економија. То је тренд који се једноставно не може зауставити, између осталог и због тога што Кина има четири пута више становника од Америке.

Да ли ће економски раст Кине пратити војни и политички апетити?

То се свакако очекује, али прва јој је брига економија, јер је на примеру СССР-а увидела шта значи војно се такмичити са САД, а запостављати економију.

Како ће изгледати сукоб САД и Кине око превласти у свету?

Рата између њих сигурно неће бити, али не могу да искључим мање ратове путем посредника.

Зашто кажете да Запад мора да прихвати успон Азије, али да му то баш не иде од руке?

Када сте толико дуго навикли да сте први и најбољи, да остатку света с висине говорите шта треба да ради и како да се понаша, онда вам је тешко да се спустите на друго, треће место. Западни интелектуалци поричу успехе Оријента. Навикли су да буду арогантни. Ипак, времена се мењају, а најбољи доказ за то је да се Британија, најближи амерички савезник, упркос противљењу САД недавно придружила Азијској инфраструктурној банци.САД су погрешиле што су се противиле јер од добре инфраструктуре у Азији корист имају и тамошње америчке компаније.

Сматрате да САД греше и што се противе јаким међународним институцијама. Зашто би се оне добровољно одрицале свог утицаја у свету?

То је најбоље објаснио Бил Клинтон када је пре две године казао да, ако САД верују да ће заувек остати број један, онда могу на наставе да раде шта хоће, не водећи рачуна о томе шта мисли остатак света. Али ако Америка може да замисли да ће једног дана бити друга сила света, онда је њој у интересу да УН и друге међународне институције буду јаке. Конгрес то не схвата и сматра да је једино решење да Америка свету уводи санкције, а свету је доста америчких санкција.

Залажете се за реформу СБ УН. Како би то требало да изгледа?

Тако да свет буде пропорционалније представљен. САД, Кина и Русија треба да остану сталну чланице, Француска и Британија губе столицу, док је Европа као целина добија, баш као и Индија, али и Нигерија и Бразил, најмногољудније земље у Африци, односно Јужној Америци. Ричард Холбрук ми је у једном приватном разговору казао да је једино решење за СБ УН управо тај да се Британија и Француска одрекну својих места.

Хоће ли?

Противиће се, наравно, али ако СБ УН остане овакав, изгубиће сваки кредибилитет.