Адама Смита мало ко чита

У закључку свог текста – одговора Борису Беговићу, на тему употребе синтагме људски капитал (28. фебруар), Бранко Милановић наглашава да је неопходан повратак здравом разуму, Адаму Смиту и класичној економији. Ово је много теже него што се на први поглед чини.

Ноам Чомски је једном рекао да је трагедија Адама Смита што га многи обожавају, али га мало ко чита. Нажалост, ово је истина. На универзитетима се студентима представља једна страна Адама Смита. Индивидуализам, лични интерес и једно накарадно тумачење синтагме „невидљива рука”. Узгред буди речено, Смит ту фразу користи само три пута у свом целокупном опусу који варира од филозофије природе до економије, и сва три пута на другачији начин. Друга Смитова страна се изоставља, а она даје потпуно другачије виђење људске природе – човек као солидарно друштвено биће, а не себично које гледа само лични интерес. Питам се, колико студената економије и друштвених наука уопште зна да је Смит за свој магнум опус сматрао „Теорију моралних осећања”, а не „Богатство народа”?

Студенти економије на Универзитету у Београду не читају Адама Смита. Исто тако не читају Рикарда, ни Маркса, Маршала, Шумпетера, Галбрајта ни Минског. Можда неке фрагменте истргнуте из контекста. Помало читају Кејнза. Недовољно. Читају Хајека и Фридмана, и из њихових интерпретација и селективног читања уче о класицима економије. Да не помињемо имена аутора из других друштвених наука као што су Волерстин, Бродел или Вебер којег наш актуелни председник владе селективно цитира. Ситуација је суморна.

Највећи заговарачи либералне економије у Србији су једва дочекали и подржали нови закон о раду. Али су заборавили да Адам Смит не би био на њиховој страни. Заборавили су, ако су икада и читали изворног Смита, да је његов став био да је интерес оних који живе од свог рада, интерес друштва, због тога што наднице расту са растом друштвеног просперитета. С друге стране, интерес власника капитала је супротан од интереса друштва због тога што профитна стопа, према Смитовом виђењу, пада са растом друштвеног просперитета, што њима не одговара.

Заборавили су и да је Смит критиковао закон у Енглеској који је бранио радницима да се удружују у синдикате, а није бранио власницима капитала исто то удруживање ради остваривања интереса. А томе треба додати и Смитов став да сваки закон који је предложен од стране власника капитала треба детаљно испитати, с највећом могућом дозом сумње. Разлог је управо Смитов став, који експлицитно наглашава на крају прве свеске у првом тому „Богатства народа”, да власници капитала имају интерес супротан од интереса друштва, и не презају од преваре и тлачења јавности.

Чак ни здрав разум није здрав. А то је Џон Кенет Галбрајт добро знао. И јако је добро то објаснио у другом поглављу „Богатог друштва”. Али студенти то не читају. Ни професори се томе не враћају. Ретки су они који то чине. Њихова врста изумире. Здрав разум је променљива категорија. Она спада у домен идеологије, а не науке. Здрав разум за либерала, конзервативца и комунисту су различите ствари. А ствари су увек компликованије него што на први поглед делују када је реч о идеологији.

Враћање класичној политичкој економији је због свега реченог револуционарни чин, јер да бисмо се вратили томе, морамо да одбацимо неолибералну парадигму која је и даље владајућа. Морамо да је избацимо из наставног плана и програма и морамо да је избацимо из економске и социјалне политике. То је један врло тежак задатак. А то колико је тежак, видимо на примеру Сиризе.

Студент постдипломских студија, Филозофски факултет у Београду