Мартовске поделе

И овај турбулентни март је показао сву нашу довитљивост. Уместо да сви кукамо да лоше живимо, изабрали смо једног да, захваљујући слободи говора, прича како живимо све боље и боље.

Опет смо се поделили на патриоте и издајнике. Помен жртава НАТО бомбардовања је у многима, и то на важним положајима, пробудило онај милошевићевски суицидни патриотизам, док на другој страни пронатовски елементи поздрављају пузавачки пут ка овој алијанси. Ионако смо због уласка у ЕУ заузели тај положај. Најбоље би било да пронађемо путић између та два, па да буде од извора три путића.

А Црногорци усправно улазе у НАТО. Поносно, као што доликује потомцима Секуле Дрљевића. Кажу да је један истакнути политичар тамо ухватио себе како воли Русе, па се неколико пута ударио у главу гуслама са зида. И тако поломио гусле и последњу искру српства у њему самом. Са младим Црногорцима је лакше. Њих би било лако нахушкати и против Гандија, а некмоли против Путина. То су доказали и на терену. Мислим, фудбалском.

Ватрогасци се не одмарају, као на Менхетну. Све около гори од потпаљених афера, а онда их угасе, али оставе да тињају. Злу не требало. Срећом, судство је независно, готово као медији, који слободно прећуткују све што треба.

Сулејман и даље јаше, пробијајући се између „Парова” и парада. Домаћице су са шпанског прешле на турски језик, чудећи се колико су нам Турци покрали речи. О обичајима и јеловнику да и не говорим. „Парови” су наша Академија наука, уметности и живота уопште. Виват Академија, буразере!

Наши фудбалери су се, у Лисабону, одлично уклопили у игру Португалаца. Штета што нисмо повели оног Богданова, изгубили бисмо часно, како нам и доликује, за зеленим столом. А не овако бескрвно.

Мало охрабрује канцеларово обећање да ће се пензије и плате вратити у онај минимализам који смо имали. Када? Па, има времена до зелене траве.