Транзиционо пресвлачење

И најзаосталији слој српске културе увелико дрма транзиција. То је очито пре свега по визуелном третману звезда "Гранд продукције". Ако је у спотовима турбо фолк (ТФ) хитова из ере процвата "ТВ Палме" веристичким приступом камере опонашана јефтина порно продукција седамдесетих, ови данашњи мешају утицаје клипова арапских извођача и оних с МТВ. Такође, главна смотра ТФ сцене у виду емисије "Гранд звезде" почиње да (издалека) личи на "Лас Вегас" а гранд балерине, ваљда, на Ђину Гершон и остале Шоугeрлс.

Џенифер Лопез, Шакира, Анђелина Џоли односно модне марке Диор или Луј Витон: овлашна листа визуелних утицаја које последњих година трпе ТФ певачице и ТВ публика одаје неку врсту њихове свести о нужности одлучнијег окретања Западу. Речене узоре гранд звезде прихватиле су доста дуго након њихове топ-актуелности: уосталом, многе турбо фолк певачице и даље личе на посувраћене верзије Мадоне. Тамо где америчка уметница провоцира цркву, ТФ старлета је правоверна; онде где је Мадона еротично изазовна, њене ћириличне реплике призивају порнографију..

На трагу такве контекстуалне збрке су и одевне поруке многих обичних цура што, свесно или не, опонашају ТФ звезде. И ту је одевни еротски код заоштрен готово до порнографског који ни ту не искључује патријархалну конотацију: у духовно уназађеном друштву било би природно обновити институцију мираза а како за то нема економских услова, јавно истакнуте гаћице и полуголе груди сем предмета жудње практично значе и једини мираз којим девојка може манипулисати.

 Главна разлика у визуелном идентитету данашњих ТФ певача и оних из деведесетих као да се очитује у слободнијем ношењу одела али и урбаних реквизита типа рокерице или црне мајице. Иначе многи од њих и даље гледају мужевно акционе филмове па се шишају накратко као Брус Вилис из његових филмских радних предаха, мада фризурни минимализам још увек може да се припише и поштовању култа локалних криминалаца; понеки тврд момак што пева уме да се наоружа и минђушом – ваљда да покаже да је гледао и стране спотове и да парира МТВ звездама – али и крстом на јуначким грудима како не би заостао ни у религиозности, мада православна иконографија у Срба значи и једини национални допринос личном стајлингу. Са свим тим, обични (полу)ћелавци с наушницом, крстом и(ли) бројаницом осликавају недостатак контекста као неминовност транзиције – процеса мењања једног друштвеног система другим уз огроман међупростор диктиран слојевитошћу тако радикалног процеса – али и као плод сличности с гранд-мушкињем. Многи од њих би дакако порекли тај утицај, али само још у "Гранд продукцији" влада толико несвесно мешање неспојивих елемената, хватање човека посредством имиџа у коштац с разнородним изазовима локалног тумачења духа времена какви су религиозност, урбаност и криминал. 

Бркање контекста изражено је и при прогресивнијим ставкама одевања. Чини се да последњих година, под утицајем модних ревија и кабловске телевизије, Срби више но пре моногамично поклањају поверење одређеној модној кући. Опредељење за само један модни бренд служи грађењу доследног пословног имиџа или слике о уравнотежености и материјалној безбедности корисника. Но, ако су у питању манго или сара, реч је о одећи коју изворно пазари углавном нижи средњи слој док се она овде чита као знак престижа. Отварање Caре у Кнез Михаиловој беше изазвало огромну гужву, малтене устанак добростојећих Београђана око крпица што у држави производње коштају, природно, мање а њени житељи су куповно многоструко моћнији од Срба.

У овом случају, контекстуалној збрци доприноси и несвесно уношење родбинско-комшијског шмека насталог разликом с којом већина овдашњих купаца изговара дотични бренд у односу на оне из земље порекла. Оно што се на шпанском чита као сара с дугосилазним акцентом на првом слогу, Срби махом изговарају како је написано и с дугоууузлазним, што звучи мање као да се односи на одећу него на какву митску сусетку или тета Зару којој се обраћамо од милоште.