Јавни интерес и приватно школство

„Деда, да ли је то тај студентски дом у коме си упознао бабу”, пита ме тринаестогодишњи унук док пролазимо Булеваром.

Није ми било лако да одговорим. Јер, да ли је то тај студентски дом?

Најпре, престонички Булевар више се не зове по револуцији. Његово ново име је – Булевар краља Александра. Срећом, унук ме није питао на ког се Александра мисли, јер су нам обе династије дале по једног краља са тим именом. Постоктобарске власти, у квазиреволуционарном заносу који је трајао неколико година, нису се бавиле таквим ситницама као што је разлика између једног и другог Александра. Најважније им је било да из имена најдуже београдске улице избаце – револуцију, по цену малтретирања десетина хиљада грађана који морају да мењају сва лична документа.

Затим, тај студентски дом не носи више име „Иво Лола Рибар”. И дом се зове по краљу, али не знамо тачно по ком, јер су са табле на улазу отпала кључна слова.

А најважнија разлика у односу на време у коме је моја генерација студирала, због које ово пишем, састоји се у структури студената који у овом дому, по повлашћеним условима, станују, спавају, забављају се и, ваљда, уче. Не противим се што су у дому стан и храна јефтинији него код газдарице – ови домови су због тога и подигнути. Реагујем на недоступност домских искустава великом броју студената. Не иде ми у главу чињеница да је студент сваког другог универзитета у Србији (од 18 српских универзитета, половину су основали приватници) без могућности да конкурише за место у дому, овом и било ком другом који се финансира из републичког буџета.

Још конкретније: место у дому могу да очекују само студенти факултета које – из тог истог буџета, који пуне сви грађани – финансира држава. Ем им је студирање бесплатно, ем су им стан и храна скоро бесплатни.

Студенти факултета које су основала приватна лица – без обзира на социјални статус, резултате у учењу и образовни профил – немају право да користе погодности буџетског финансирања. То значи да просечан студент медицине, који ће после дипломирања здимити у Немачку или САД (у Србији су хиљаде лекара на берзи рада), има право на свој део буџетског колача, док су чак и одлични студенти компјутерских наука на приватном универзитету, или студенти односа с јавношћу на мом (такође приватном) факултету, у време док увозимо пи-ар менаџере из Енглеске, дискриминисани на самом старту!

Држава свесно улаже средства у образовни систем који производи трајну незапосленост (или школује за богати Запад), уместо да сачини јасан план кадровских потреба и материјално потпомогне студије у областима које су јој приоритетне – независно од тога ко је оснивач факултета или задужбинар студентског дома.

У Србији је усвојено 106 стратегија будућег развоја, многе од њих баве се образовањем и запошљавањем младих. Углавном су лепо срочене, али је њихов учинак минималан, или никакав. Могло би се рећи да нису засноване на стварним потребама, а можда им и није био задатак да ствари промене на боље...

Кад је реч о условима студирања, бесмисао који је повод овом тексту темељи се на великој „конструкционој грешци”: на уверењу (преточеном у стратегије и важећи Закон о ученичком и студентском стандарду, посебно у чл. 3 и 4) по коме јавну вредност, јавна добра у јавној сфери, ствара само јавни, а не и приватни сектор.

Образовање је, овде и свуда, деликатан процес условљен многобројним социо-економским околностима. Само далтонисти мисле да на државним факултетима студирају све одреда генијалци, а да су на приватне отишли они који немају другог избора, па се лако одричу више хиљада евра за школарину, смештај и храну. Знам да је у многим случајевима обрнуто. И у свету, приватне школе често су боље од државних. Међу десет најбољих универзитета на планети, седам је приватних!

Код нас се на светло дана тешко пробија чињеница да су приватни факултети, такође, у јавној функцији, и да су неки од њих боље организовани од државних. Програми су им модернији, брже се прилагођавају захтевима тржишта, више је практичне наставе и она је чешће предмет инспекцијске контроле. Уосталом, да је Правни факултет из оног шумадијског града приватно власништво, одавно би био затворен, или, да је професорка неког приватног факултета учествовала у телевизијском ријалитију (као што је, без икаквих санкција, срамно урадила професорка државне уметничке академије), одавно би добила отказ...

Добрих студената, срећом, има и на државним и на приватним факултетима, али их држава тешко препознаје, или је и сама подложна априорном закључивању. Памет се не распоређује по пролазним дневнополитичким критеријумима. Жалим, ипак, што ниједан од тих студената није предложио да се места у дому добијају према резултатима у учењу и социјалном статусу родитеља, независно од тога ко је направио зграду факултета.

Ни мом тринаестогодишњем унуку нисам могао да објасним зашто је домски механизам резервисан само за једну категорију студената. Многи његови вршњаци из унутрашњости сутра ће бити ускраћени за драгоцено домско искуство, а можда и за академски статус.

Ево, у предвечерје студентског празника, предлажем да се за преко потребну тачку дијалога на ове теме изборе одлични студенти завршне године неког факултета, наше најстроже судије.

Професор на Факултету за културу и медије