Javni interes i privatno školstvo

„Deda, da li je to taj studentski dom u kome si upoznao babu”, pita me trinaestogodišnji unuk dok prolazimo Bulevarom.

Nije mi bilo lako da odgovorim. Jer, da li je to taj studentski dom?

Najpre, prestonički Bulevar više se ne zove po revoluciji. Njegovo novo ime je – Bulevar kralja Aleksandra. Srećom, unuk me nije pitao na kog se Aleksandra misli, jer su nam obe dinastije dale po jednog kralja sa tim imenom. Postoktobarske vlasti, u kvazirevolucionarnom zanosu koji je trajao nekoliko godina, nisu se bavile takvim sitnicama kao što je razlika između jednog i drugog Aleksandra. Najvažnije im je bilo da iz imena najduže beogradske ulice izbace – revoluciju, po cenu maltretiranja desetina hiljada građana koji moraju da menjaju sva lična dokumenta.

Zatim, taj studentski dom ne nosi više ime „Ivo Lola Ribar”. I dom se zove po kralju, ali ne znamo tačno po kom, jer su sa table na ulazu otpala ključna slova.

A najvažnija razlika u odnosu na vreme u kome je moja generacija studirala, zbog koje ovo pišem, sastoji se u strukturi studenata koji u ovom domu, po povlašćenim uslovima, stanuju, spavaju, zabavljaju se i, valjda, uče. Ne protivim se što su u domu stan i hrana jeftiniji nego kod gazdarice – ovi domovi su zbog toga i podignuti. Reagujem na nedostupnost domskih iskustava velikom broju studenata. Ne ide mi u glavu činjenica da je student svakog drugog univerziteta u Srbiji (od 18 srpskih univerziteta, polovinu su osnovali privatnici) bez mogućnosti da konkuriše za mesto u domu, ovom i bilo kom drugom koji se finansira iz republičkog budžeta.

Još konkretnije: mesto u domu mogu da očekuju samo studenti fakulteta koje – iz tog istog budžeta, koji pune svi građani – finansira država. Em im je studiranje besplatno, em su im stan i hrana skoro besplatni.

Studenti fakulteta koje su osnovala privatna lica – bez obzira na socijalni status, rezultate u učenju i obrazovni profil – nemaju pravo da koriste pogodnosti budžetskog finansiranja. To znači da prosečan student medicine, koji će posle diplomiranja zdimiti u Nemačku ili SAD (u Srbiji su hiljade lekara na berzi rada), ima pravo na svoj deo budžetskog kolača, dok su čak i odlični studenti kompjuterskih nauka na privatnom univerzitetu, ili studenti odnosa s javnošću na mom (takođe privatnom) fakultetu, u vreme dok uvozimo pi-ar menadžere iz Engleske, diskriminisani na samom startu!

Država svesno ulaže sredstva u obrazovni sistem koji proizvodi trajnu nezaposlenost (ili školuje za bogati Zapad), umesto da sačini jasan plan kadrovskih potreba i materijalno potpomogne studije u oblastima koje su joj prioritetne – nezavisno od toga ko je osnivač fakulteta ili zadužbinar studentskog doma.

U Srbiji je usvojeno 106 strategija budućeg razvoja, mnoge od njih bave se obrazovanjem i zapošljavanjem mladih. Uglavnom su lepo sročene, ali je njihov učinak minimalan, ili nikakav. Moglo bi se reći da nisu zasnovane na stvarnim potrebama, a možda im i nije bio zadatak da stvari promene na bolje...

Kad je reč o uslovima studiranja, besmisao koji je povod ovom tekstu temelji se na velikoj „konstrukcionoj grešci”: na uverenju (pretočenom u strategije i važeći Zakon o učeničkom i studentskom standardu, posebno u čl. 3 i 4) po kome javnu vrednost, javna dobra u javnoj sferi, stvara samo javni, a ne i privatni sektor.

Obrazovanje je, ovde i svuda, delikatan proces uslovljen mnogobrojnim socio-ekonomskim okolnostima. Samo daltonisti misle da na državnim fakultetima studiraju sve odreda genijalci, a da su na privatne otišli oni koji nemaju drugog izbora, pa se lako odriču više hiljada evra za školarinu, smeštaj i hranu. Znam da je u mnogim slučajevima obrnuto. I u svetu, privatne škole često su bolje od državnih. Među deset najboljih univerziteta na planeti, sedam je privatnih!

Kod nas se na svetlo dana teško probija činjenica da su privatni fakulteti, takođe, u javnoj funkciji, i da su neki od njih bolje organizovani od državnih. Programi su im moderniji, brže se prilagođavaju zahtevima tržišta, više je praktične nastave i ona je češće predmet inspekcijske kontrole. Uostalom, da je Pravni fakultet iz onog šumadijskog grada privatno vlasništvo, odavno bi bio zatvoren, ili, da je profesorka nekog privatnog fakulteta učestvovala u televizijskom rijalitiju (kao što je, bez ikakvih sankcija, sramno uradila profesorka državne umetničke akademije), odavno bi dobila otkaz...

Dobrih studenata, srećom, ima i na državnim i na privatnim fakultetima, ali ih država teško prepoznaje, ili je i sama podložna apriornom zaključivanju. Pamet se ne raspoređuje po prolaznim dnevnopolitičkim kriterijumima. Žalim, ipak, što nijedan od tih studenata nije predložio da se mesta u domu dobijaju prema rezultatima u učenju i socijalnom statusu roditelja, nezavisno od toga ko je napravio zgradu fakulteta.

Ni mom trinaestogodišnjem unuku nisam mogao da objasnim zašto je domski mehanizam rezervisan samo za jednu kategoriju studenata. Mnogi njegovi vršnjaci iz unutrašnjosti sutra će biti uskraćeni za dragoceno domsko iskustvo, a možda i za akademski status.

Evo, u predvečerje studentskog praznika, predlažem da se za preko potrebnu tačku dijaloga na ove teme izbore odlični studenti završne godine nekog fakulteta, naše najstrože sudije.

Profesor na Fakultetu za kulturu i medije