Дилеме операције „Тикрит”

Ирачка армија, која се пре девет месеци срамно распала пред налетом неупоредиво малобројнијих припадника Исламске државе, повратила је део изгубљеног самопоуздања пошто је после месец дана тешких борби извојевала први озбиљан војни успех.

Ирачки премијер Хајдер ел Абади је заузимање Тикрита прогласио „величанственом победом” 30.000 учесника офанзиве и одмах се, без обзира на повремену размену ватре, прошетао улицама сунитског бастиона у друштву војних и полицијских команданата, вођа шиитских милиција и гувернера провинције Салахудин.

Уништавање великог споменика Садаму Хусеину у његовом родном селу близу граду на обалама Тигра додатно је допринело слављу. Тело сунитског деспота који је прогањао шиите чувало се у мермерном маузолеју од 2007, али ирачки медији су прошле године јавили да су га Садамови лојалисти преместили на тајну локацију.

Шиити се последњих месеци отворено оптужују да уништавају сунитске градове које заузимају од исламиста како би онемогућили повратак цивилним избеглицама. Колико ће сунита платити цену зато што је знатан број Садамових команданата и чланова његове Баас партије пришао исламистима?

Победа шиитских милиција, које се четири недеље нису устручавале од осветничких егзекуција и пљачки сунита, ставља под знак питања домете победе: да ли ће се разбуктати секташко насиље које је Ирак већ довело на ивицу колапса?

Тријумф у офанзиви остварен је уз велику помоћ групе Хашид шааби (Народна мобилизација), формације састављене од већег броја шиитских милиција које имају подршку Ирана и које је у почетку водио ирански генерал Касем Солејмани, командант елитних снага Кудс из састава Револуционарне гарде.

Лидер Народне мобилизације Абу Махди ел Мухандис је 2009. у САД проглашен за „глобалног терористу” због учешћа у нападима на америчке циљеве током година окупације, што је још једна потврда сложеног мозаика савезника и ривала ирачког ратишта.

Учешће Ирана и саветника из редова либанских шиитских Хезболаха једна је од низа дилема с којима се Ирак и Запад суочавају. Већинска шиитска влада у Багдаду покушава да смањи утицај Техерана остварен током претходних осам година владе премијера Нурија ел Маликија и у централну власт укључи мањинске суните који се сматрају маргинализованим.

Ирачки потпредседник Ијад Алави сматра да је иранско учешће у ирачким пословима „неприхватљиво”, додајући да се ради о покушају да Багдад постане средиште персијског царства. „Мислим да је учешће било које регионалне силе или било које силе у ирачким пословима неприхватљиво.”

Напад на Тикрит био је први покушај избацивања исламиста из неког већег урбаног центра у коме су се утврдили откако су град на 150 километара северно од Багдада заузели у јуну 2014.

Ирачке снаге су од тада више пута неуспешно покушавале да поврате Тикрит, али показало се да то не могу да остваре без спољне помоћи. Борбени састав ирачке армије је са 210.000 припадника 2009. сада сведен на око 48.000 људи.

Подршка Ирана на терену и појачаних ваздушних удара савезника које предводи Америка оставља зато отворену дилему о стварној моћи ирачке армије уочи озбиљнијег теста: плана да се ускоро ослободи Мосул, ирачка престоница самопроглашеног калифата.

Владине снаге су током прве две недеље офанзиве брзо напредовале, али онда су стале суочене са снајперистима, минираним улицама и кућама. Потврђују се предвиђање војних аналитичара да ће рат против исламиста трајати.

Пошто се испоставило да су удари „сухоја” ирачког ваздухопловства недовољни, премијер Абади затражио је појачана бомбардовања Американаца и Француза. Забринут због учешћа иранских савезника, Вашингтон је интервенцију условио захтевом да командну улогу у операцијама имају регуларне ирачке снаге.

Шиитске милиције, које су чиниле две трећине снага, одмах су бојкотовале акције на терену оптужујући Американце да желе да им „украду победу”. Милиције су на крају ипак заједно са регуларним ирачким снагама кренуле у одлучујући продор, али остаје питање колики су домети „координације” између америчко-арапске коалиције, с једне, и ирачко-иранске шиитске осовине, с друге стране.

Губитак Тикрита сада је изоловао исламисте у другом највећем ирачком граду Мосулу који треба да буде мета напада регуларних снага и шиитских милиција са југа и курдских „пешмерга” из преостала три правца. Тиме се међутим отвара нова дилема: напад на Тикрит било је лакше остварити јер је већина становника раније напустила град од преко 200.000 становника, док у Мосулу и даље живи велики број цивила.