Алиби за све српске противнике

У маниру француског краља Луја Петнаестог, који је изрекао чувено „После мене – потоп”, Војислав Шешељ решио је да „потопи” српско-хрватске односе, пут Србије у Европску унију и шта још буде стигао пре него што га врате у Хаг. Мада, није ово понашање битно другачије од онога како се лидер радикала представљао на јавној сцени последњих 25 година – до одласка у хашки притвор 2003, али и током маратонског судског процеса препуног преседана и кршења његових људских права.

Откако је Хашки трибунал затражио његов повратак, Шешељ као да ужива у општој пажњи јавности, како у Србији тако и у суседним земљама. А ту пажњу медија задржава са читавом серијом провокативних изјава. За јучерашњи сарајевски недељник „Дани” рекао је да ће доћи у Хрватску „наоружан, на тенку”, да „ослободи Републику Српску Крајину” и како му је стални циљ да провоцира јавност у Хрватској. Хрватски медији су то, наравно, уредно пренели.

На јучерашњој конференцији за новинаре казао је да су његови потези „само разоткрили праву суштину односа Србије и Хрватске”, који никада, како је навео, нису били добри, пријатељски и засновани на поверењу. 

„Хрвати су се увек овако понашали у интерним контактима, а наши су непрекидно, што би Срби рекли, скидали гаће”, рекао је Шешељ, наводећи да озбиљна власт никада не би реаговала на ситну провокацију, попут паљења хрватске заставе.

И „најсмешније” је, како би то рекао Александар Попов, директор Центра за регионализам, што је Шешељ постигао циљ, успео је да једну лакрдију коју је направио дигне на међудржавни ниво, да подгреје односе до усијања.

Како то успева човеку који води ванпарламентарну странку, који је скоро 12 година био ван свих токова и који се бори са опаком болешћу? Некоме ко је, како каже шефица хрватске дипломатије Весна Пусић, „један маргинални феномен из прошлости”.

Тешко да ће ико, осим његових највернијих присталица, рећи да је то захваљујући његовој интелигенцији, коју му нико не спори, или његовом политичком значају. Пре ће бити да он, такав какав је, одговара политичком тренутку и да је и сада, као и много пута раније, иако је и сам вешт манипулатор, служио као средство манипулације. И некада, док је био Милошевићев „омиљени опозиционар”, и сада када можда власт напредњака треба свести на „одговарајућу меру”, подићи нечији рејтинг у Хрватској пред парламентарне изборе или, можда, подићи улог  Хрватске у споровима са Србијом... 

„Две државе су, својим реаговањем, од њега направиле неку громаду која, својим изјавама или потезима, може да манипулише нашим односима”, примећује Попов. 

Лидер радикала је јуче још напоменуо да највише прижељкује да „због његовог понашања Европска унија прекине преговоре са Србијом о чланству”.

„Мој је циљ да Србија никада не постане чланица ЕУ. Тамо немамо шта да тражимо, тамо су концентрисани сви наши непријатељи. То би нас дефинитивно упропастило”, навео је Шешељ, који, иначе, пре једностраног проглашења независности Косова није био „заклети” противник ЕУ. Подсећања ради, нису Томислав Николић и Александар Вучић постали европејци пошто су поцепали радикалске књижице и формирали Српску напредну странку, него су тим путем водили радикале уз одобрење свог лидера који је добровољно отишао у Хаг да би „раскринкао” тамошњи трибунал. 

И то му је, кажу познаваоци, у поприличној мери успело. Натерао је трибунал у једном тренутку да суђење врати на почетак, инсистирао је на својим правима по сваку цену, одбијао да прихвати било какве услове суда (па због тога није отишао мајци на сахрану)... Што због његових „смицалица”, што због „климаве” оптужнице, процес је постао бесмислен и незамислив у било којој цивилизованој земљи на свету. Али, Шешељ је и у томе уживао. Његови вербални испади доводили су до лудила судије трибунала, али су често имали добар пријем у српском јавном мњењу. 

Шешељ 4. маја 1991. јуриша на „Кућу цвећа” (Фото Ж. Јовановић)

Његов судски егзибиционизам, преношен на телевизијама, привлачио је публику некада и више него фудбалске утакмице. Поготово пошто је његова беспоштедна борба са судским системом временом добила значење борбе Давида против Голијата, где су Срби у Давиду видели себе, а у Голијату цео свет који је против њих. И пошто је као сведок на Милошевићевом суђењу причао само оно што годи ушима „правоверних” српских патриота, бранећи поступке некадашњег политичког противника, а можда и, како се сумња, политичког ментора Српске радикалне странке. У понашању радикала тих деведесетих година у којима је Милошевићева власт била неприкосновена видело се да они често служе само као баук, већи од Милошевића. Као што су, после 5. октобра, служили и странкама ДОС-а да покажу бирачима да има неко лошији од њих.

То што су демократама управо радикали, а не социјалисти који су заправо били све време деведесетих на власти, служили као „подсетник на деведесете”, као „гарант” нових ратова, страха и безнађа ако освоје власт, могу да захвале сопственом имиџу изграђеном за време Милошевића. Запаљива реторика, највише самог Шешеља, у времену када је све около горело, стварала је слику о „варварским” Србима која је превладала на Западу, можда и више од онога што су Слободан Милошевић и његови људи чинили.  

Иако Шешељ, који је волео да се слика са оружјем, није учествовао ни у каквим ратним операцијама нити разарањима, оно што је причао био је добар алиби свима чије симпатије и интереси нису били на српској страни. Као за Хртковце. Или као када је као потпредседник Владе Србије уочи НАТО бомбардовања 1999. изјавио: „Ако дође до бомбардовања НАТО-а, ако дође до америчке агресије, ми Срби ћемо прилично страдати, али Албанаца на Косову неће бити...” 

Велемајстор политичког скандала, аутор и учесник многих изгреда пре него што се предао Хашком трибуналу, искористио је време на привременој слободи да подсети како је било деведесетих. И у томе се препознаје његова доследност, неки би рекли чак и суманута упорност да оствари што је наумио, упркос свима, па често и на сопствену штету. Без кајања и прилично отворено. 

„Лагао сам да бих их уништио”, признао је једном приликом у Хашком трибуналу, говорећи како је клеветао политичке противнике. 

О склоности играња са властитим животом – и онда када је у Хагу, одбијајући да му се наметне бранилац, штрајковао глађу готово до смрти, и сада када одбија да започне хемиотерапију, што је, како је оценио његов доктор, „самоубилачки акт” – здравствени стручњаци би вероватно могли штошта да кажу, али му управо због таквих поступака чак и неистомишљеници одају признање да је спреман да плати сваку цену своје политике или својих поступака. Што је нетипичан манир политичара овог поднебља.  

А његови радикали? Нису успели да се реше улоге страшила ни када им је лидер отишао у Хаг, иако су променили реторику и покушали да промене имиџ. Власт им је била недостижна, без обзира на то што су били појединачно најјача партија, па су Николић и Вучић прибегли једином могућем решењу – отарасили су се старог имена.

--------------------------------------------------------------------

Кир­би: Ше­шељ ме је изненадио

Кња­же­вац – Аме­рич­ки ам­ба­са­дор у Бе­о­гра­ду Мајкл Кир­би из­ја­вио је ју­че да се Ср­би­ја мно­го про­ме­ни­ла од вре­ме­на ка­да је Во­ји­слав Ше­шељ оти­шао у Хаг, да се на­ла­зи на европ­ском пу­ту и да на­пор­но ра­ди на при­ја­тељ­ским од­но­си­ма са су­се­ди­ма, те да је то Ср­би­ја ко­ју он же­ли да ви­ди. „По­ма­ло сам из­не­на­ђен што Ше­шељ на­ста­вља да ра­ди ства­ри ко­је је ра­дио ра­ни­је, као што је ре­ци­мо па­ље­ње хр­ват­ске за­ста­ве. То ни­је Ср­би­ја на ко­ју сам ја на­ви­као у по­след­ње две го­ди­не”, ре­као је Кир­би у из­ја­ви за Тан­југ. 

Ср­би­ја се, ка­ко је ис­та­као, мно­го про­ме­ни­ла од тре­нут­ка ка­да се Ше­шељ сам при­ја­вио у Хаг и Ср­би­ја ко­ју је он та­да оста­вио ни­је да­на­шња Ср­би­ја. „Би­ла би ште­та уко­ли­ко би он по­ку­шао да то об­но­ви”, ре­као је Кир­би.

--------------------------------------------------------------------

КА­КО ЈЕ ЛИ­ДЕР СРС-а ПРО­ВО­ЦИ­РАО 

Пи­штољ на те­ле­ви­зи­ји: Ка­да је го­сто­вао код Ми­ни­мак­са 1990, Ше­шељ је прак­тич­но це­лу еми­си­ју про­вео при­ча­ју­ћи не­у­ку­сне ви­це­ве о Хр­ва­ти­ма, а во­ди­те­љу и јав­но­сти је по­ка­зао пи­штољ.

Зар­ђа­ле ка­ши­ке: На по­чет­ку ра­та, 1991. по­сле до­га­ђа­ја на Пли­тви­ца­ма и у Бо­ро­ву се­лу, на ТВ По­ли­ти­ка из­ја­вио је да „чет­ни­ци ви­ше не ва­де очи но­же­ви­ма, већ зар­ђа­лим ка­ши­ка­ма”. Ка­сни­је је твр­дио да је то би­ла ша­ла.

Гло­гов ко­лац: Ухап­шен је ка­да је 4. ма­ја 1991. гло­го­вим ко­цем ју­ри­шао на Ку­ћу цве­ћа са при­ста­ли­ца­ма Срп­ског чет­нич­ког по­кре­та, тра­же­ћи да „нај­ве­ћи ср­бо­мр­зац“ Ти­то бу­де пре­се­љен са Де­ди­ња.

Пе­сни­цом на так­си­сту: Ис­пред са­ве­зне скуп­шти­не, 11. ју­на 1992, Ше­шељ је уда­рио пе­сни­цом так­си­сту-штрај­ка­ча ко­ји му је упу­тио псов­ку. Ше­шељ је, пре­ма тврд­ња­ма све­до­ка, ви­као: „Све ћу вас по­би­ти као псе, ме­ни ни­ко не мо­же да ур­ли­че! Ја ћу вас сре­ди­ти, бан­до, би­тан­ге! Ја ћу вас упу­ца­ти, бан­до, што не ра­ди­те?” При­пад­ни­ци Ше­ше­ље­вог обез­бе­ђе­ња су та­да ис­па­ли­ли не­ко­ли­ко хи­та­ца из ауто­мат­ског оруж­ја.

Ту­као про­свет­не рад­ни­ке: У ју­ну 1992. Ше­шељ на­па­да учи­те­ље ко­ји су де­мон­стри­ра­ли ис­пред Скуп­шти­не Ср­би­је. „Јед­ног сам уда­рио ру­ком, а дру­гог но­гом”, хва­лио се Во­ји­слав Ше­шељ.

Пре­тио пи­што­љем сту­ден­ти­ма: Ше­шељ је 9. ју­ла 1992. го­ди­не на ула­зу у Скуп­шти­ну Ср­би­је пи­што­љем по­диг­ну­тим у ва­здух пре­тио уче­сни­ци­ма сту­дент­ског про­те­ста, ко­ји су га прет­ход­но га­ђа­ли са­пу­ном, уз по­ви­ке: „Опе­ри те кр­ва­ве ру­ке!”

Спи­сак но­ви­на­ра из­дај­ни­ка: То­ком штрај­ка за­по­сле­них у Ра­дио Бе­о­гра­ду 1992, у Дру­гом Днев­ни­ку РТС-а Ше­шељ чи­та спи­сак но­ви­на­ра ко­је би тре­ба­ло од­стра­ни­ти са др­жав­ног ра­ди­ја и те­ле­ви­зи­је, јер „ра­де за стра­не оба­ве­штај­не слу­жбе, срп­ске из­дај­нич­ке стран­ке, као и за ХДЗ и ВМРО”. 

Ми­ло­ше­вић кри­ми­на­лац: По­што је Ми­ло­ше­вић глав­ни струч­њак за кри­ми­нал, и око се­бе је оку­пио кри­ми­нал­це. Он до­бро зна ка­ко се пљач­ка свој на­род. („По­ли­ти­ка”, 8. април 1994)

Цр­ве­на ве­шти­ца: Мир­ја­на Мар­ко­вић је за нас срп­ске ра­ди­ка­ле цр­ве­на ве­шти­ца са Де­ди­ња, но­ва про­кле­та Је­ри­на и нај­ве­ће зло срп­ског на­ро­да. („Бор­ба”, 24. март 1995)

Ко­ра од ба­на­не: У ју­лу 1997. на ТВ БК по­сва­ђао се са адво­ка­том Ни­ко­лом Ба­ро­ви­ћем, због исе­ља­ва­ња из ста­на зе­мун­ске по­ро­ди­це Бар­ба­лић. По­сле уза­јам­них прет­њи еми­си­ја је пре­ки­ну­та, а ка­сни­је је Ба­ро­ви­ћа не­ко пре­мла­тио. Осум­њи­чен је Ше­ше­љев те­ло­хра­ни­тељ, а он сам је твр­дио да је Ба­ро­ви­ћа „ма­ло” уда­рио, а да се он по­том „окли­знуо на ко­ру од ба­на­не”.    

Ша­мар за Ше­ше­ља: У фе­бру­а­ру 2001. у са­ли за за­се­да­ње Скуп­шти­не СРЈ до­био је же­сток ша­мар од та­да­шњег ми­ни­стра вој­ног Сло­бо­да­на Кра­по­ви­ћа, ко­ме је до­зло­гр­ди­ло вре­ђа­ње, па је ушао у са­лу, при­ле­тео Ше­ше­љу и уда­рио га да се чу­ло до га­ле­ри­је. „Ни­је ме оша­ма­рио, већ уда­рио пе­сни­цом у нос”, ре­као је Ше­шељ.

О Ђин­ђи­ће­вом уби­ству: Ше­шељ је на са­слу­ша­њу у Ха­шком три­бу­на­лу 2003. го­ди­не из­ја­вио: „Ја сам се искре­но об­ра­до­вао ка­да сам чуо да је Ђин­ђић по­ги­нуо, да је мр­тав. Ов­де сам се об­ра­до­вао јер је Ђин­ђић ве­ли­ки из­дај­ник свог на­ро­да.”

О Ђин­ђи­ће­вом уби­ству дру­ги пут: По из­ла­ску на при­вре­ме­ну сло­бо­ду у но­вем­бру 2014. Ше­шељ је ре­као да је и да­нас по­но­сан што се ра­до­вао уби­ству Зо­ра­на Ђин­ђи­ћа. „Ср­би­ја се та­да осло­бо­ди­ла из­дај­ни­ка и ма­фи­ја­ша”, ре­као је Ше­шељ, а за­тим упи­тао: „Ко се још се­ћа Ђин­ђи­ћа?”