Од оца ћерки, унуку, снахи, праунуку...

Од Пакистана, преко Индије, Сингапура, Индонезије, две Кореје, Кине, Филипина па до Јапана, лидери су, кроз историју и садашњост – деца лидера. Политичких династија има свуда, али су најупадљивији баш примери из Азије.

На то је пажњу скренула недавна сахрана дуговечног премијера Сингапура Ли Куан Јуа, неспорног лидера нације још од 1959, када није могла да промакне чињеница да је на челу овог просперитетног града-државе од 2004. његов син, Ли Сијен Лонг.

Отац се, кад му је син постао политички наследник, веома љутио – па неке светске листове чак и тужио – због тврдње да су Лијеви „политичка династија”. Син, аргументовао је, није постао премијер због непотизма, него због тога што је био најбољи кандидат за то место.

Вероватно и јесте – Сингапур заиста примењује принцип меритократије и у политици и у државној администрацији – али је такође неспорно да је млађи Ли, као и сви „принчеви”, деца припадника управљачке елите широм Азије – имао наслеђени политички капитал као почетну предност. Остало су учиниле његове амбиције и способности.

Несумњиво харизматични председник Кине Си Ђинпинг је млађи син бившег вицепремијера Си Чонгсуна, који се сврстава међу градитеље кинеских реформи.

У Кини се иначе често помињу „кнежевићи”, деца партијских односно државних функционера, која, користећи своје порекло, запоседају високе позиције у политици и бизнису и неретко згрћу прилична богатства.

Шинзо Абе, премијер Јапана, унук је бившег јапанског премијера и син бившег министра иностраних послова. На место председника владе први пут је изабран 2006. и остао је само годину дана, док нови мандат, започет у децембру 2012, настоји да искористи да удахне нови динамизам у последње две деценије летаргичну јапанску економију.

У Јужној Кореји председница Парк Геун Хје ћерка је бившег председника Парк Чунг Хија, коме се приписује почетак економске трансформације земље у „азијског тигра” током 1970-их. Отац, који је прешао пут од генерала-диктатора до председника, убијен је у атентату 1979.

Најконтроверзнија политичка династија Азије данас је она у Северној Кореји: њен зачетник је Ким Ил Сунг, који је владао од 1948. до своје смрти 1994. Наследио га је најстарији син Ким Џонг Ил који је умро 2011, да би на његово место дошао син Ким Џонг Ун. Кимови се иначе сматрају „првом комунистичком династијом”. Око све тројице лидера изграђен је гротескни култ личности, који би могао да буде забаван да Северна Кореја, упркос енормним економским проблемима, није поседник нуклеарног оружја.

На Тајланду на премијерском месту су у овом веку били Такшин Шинаватра, а потом и његова сестра Јинглук. Династички (који се још описује и као феудални) принцип је упадљива одлика и политике и на Филипинима, док је у Индонезији један од водећих политичара Мегавати Сукарнопутри, која је била председница од 2001. до 2004 – а иначе је ћерка првог индонежанског председника Сукарна.

По својој трагичности остала је упамћена пакистанска политичка династија: Зулфикар Али Буто био је премијер од августа 1973. до јула 1977, а погубљен је 1979, после судског процеса на којем је окривљен за убиство политичког противника. Његова ћерка, Беназир Буто, на премијерском месту је у два маха била укупно пет година, да би у крајем децембра 2007, док је водила изборну кампању, постала жртва политичког атентата.

Најдуговечнија и медијски најпривлачнија политичка династија Азије је она у Индији – лоза Нехру–Ганди. Почела је још с Мотилалом Нехруом, патријархом династије. Он је био председник Конгресне странке, која ће извојевати индијску независност од британске колонијалне владавине, 1919.

Његов син, Џавахарлал Нехру, најближи сарадник Махатме Гандија, постао је први премијер независне Индије, 15. августа 1947, и нацију је предводио све до своје изненадне смрти 1964. Две године касније, премијерка постаје његова ћерка Индира Ганди (презиме Ганди је добила удајом за новинара Ферозе Гандија, који није рођак Махатме Гандија). Индира је владала до 1997, када је изгубила изборе, а на власт се вратила 1980, да би 1984. постала жртва атентата у дворишту своје резиденције.

На њено место одмах долази дотле политички неискусан њен старији син Раџив Ганди (био је пилот цивилне авијације), који 1991. и сам постаје жртва атентата. Пошто му је млађи брат погинуо после рушења једрилице којом је управљао, породица Нехру–Ганди стиче ореол трагичне, на сличан начин на који је то постао клан Кенеди у Америци.

Политичку штафету преузима, шест година касније, Раџивова удовица Соња Ганди, пореклом Италијанка, која Конгресну странку предводи до изборног тријумфа 2004. Она је међутим одбила да постане премијерка, препуштајући то место партијском ветерану Манмохану Сингу.

Веровало се да ће династију наставити њен син, Индирин унук и Нехруов праунук Рахул Ганди (44), али све чешће се констатује да се, због његове политичке неталентованости, мањка харизма и за лидера неопходне одлучности, то неће догодити. На прошлогодишњим изборима Конгресна странка је доживела један од најдраматичнијих пораза у својој историји, што многи виде као крај династије Нехру–Ганди. Наде се, додуше, полажу у његову сестру Пријанку, за коју кажу да је слична својој баби Индири, али све је више доказа да се династичка ера у индијској политици и у 130 година старој Конгресној странци, ближи неумитном крају.