Отмена грофица Политика

Каткад се пред пријатељима подичим тиме што сам у изабраном, уском кругу новинара из хрватских редакција који радили у „Политици”. Међу лучоношама, од којих се још једино моја сићушност није преселила у вечна ловишта, кроничари понајпре издвоје двојац ненаткриљивих славних карикатуриста: Личанина Пјера Крижанића и Загрепчанина Иву Кушанића. А од оних који су, после Другог светског рата, на дуже или краће време, слетели у најдуговечнију балканску издавачку кућу, стег су понели Милош Мимица, Ђука Јулиус, Фране Барбиери и Јожа Влаховић. Поред култних идола Ђуке и Фране, који су светским стилом водили „Експрес” и НИН, у њиховим најзвезданијим тренуцима, још је само моме мајушном ја било поверено да као одговорни уредник кормилари магазином „Интервју”. Проживио сам лепе, али и кризне часе, но посртаје ваља заборавити и није их пристојно вешати пред врата отмене грофице „Политике”.

Тек, извући ћу из памети пријатни детаљ док сам се, уз Зорана Поповића и покојнога весељака Слободана Мочу Момчиловића, обрео у тиму који је извештавао за „Политикине” листове („Политика”, „Експрес” и „Темпо”) с Олимпијских игара у Јужној Кореји 1988. Поврх похвала највиших челника из „Политикиног” дома, више су нам, искрено, годиле честитке, признања и тапшања колега из свеколиких медија с тла ондашње Југославије. Да смо прворазредно обавили посао живим и питким причама, зачињеним ексклузивним новостима, а којих се, нико осим нас, није домогао.

Ово кратко сведочење заокружујем крајем 1988, кад сам напустио вишеспратницу „Политике” у Македонској улици и вратио се у Загреб. После мене, у њу је из Хрватске стигло низ ваљаних пера, предвођених Лазанским, Баљкасом и Ковачевићем, али записе о њиховом лику и делу остављам на бригу будућим летописцима...

У Загребу, у недељно пре подне, радо свратим на Британски трг. Откад је домишљати градоначелник Милан Бандић видовито намирисао да бетонску раван – која је, од понедељка до суботе, једна од неколико „трбуха града” и где се део живља хрватске метрополе снабдева воћем, поврћем, месом, рибом, хлебом, тестенинама, цвећем и осталим намирницама – седмога, најнераднијег, дана, претвори у велесајам старина. „Британац” је очас постао незаобилазно свратиште пургерскога народа и путника намерника. Још од једанаест сати, запоседнута је свака столица у десетак нанизаних кафића, налик дугој композицији транссибирске железнице, а нестрпљиви стајачи који вапију да седећииспију еспресо или своје пиће за окрепу, попут кобаца у потрази за пленом, будно вребају кад ће неко најзад устати и ослободити ум жељено место. А насупрот кафића петоред штандова, густо набијених један уз другог, као у конзерви сардина, и на које нелолико стотина продаваца, махом средовечних или старијих узраста, подастире свеколику лепезу отмене понуде. Притиснута немаштином, већина је, тешка срца и трпкога осећаја, отргнула из породичних успомена: уметничка платна, кипове, фотографије и разгледнице превучене жућкастом и посивелом патином, па ноћне светиљке израђене пре век и дуже, златни, сребрни, платинасти и дијамантски накит, драгуље, табакере, племићке грбове, огрлице, златнике, кристал, порцелан, одличја Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Независне Државе Хрватске и Демократске Федеративне Југославије, астраганске бунде, лорњоне ростфрај приборе за јело, турске џезве и ибрике од сребра, боцу црнога порто вина – берба 1919, чипке из Мадеире, јантаре, дугмиће за кошуље, персијске тепихе, цилиндре, шашаве лола шешириће из лудих двадесетих година бел епока, рукавице од крзна беле лисице, фудбалски дрес с Олимпијских игара 1920. у Антверпену, књиге, новине и часописе из прохујалих ера, пластичне плоче на 78 обртаја и грамофоне за навијање с големом ушатом трубом, украшеним цртежом пса који верно слуша глас свога господара (His master’s voice), тетефоне с којих су се јављали Бел, Ериксон и Тесла, новчанице док је харала највиша хиперинфлација на свету: у Немачкој 1922, кад је јаје коштало 80 милијарди марака, и за владавине Слободана Милошевића, кад је била пуштена у промет новчаница од вртоглавих 500 милијарди динара...

Пијаца на Британском тргу у Загребу

Ма био би ми потребан цео овај број само да нанижем како на недељној распродаји старина, која окупи, штоно каже ријећ, „цијели Загреб” – нема чега нема. „Британац” је спојио имућне тајкуне и лумпенпролетере који мукотрпно крпе крај с крајем, времешни, али и све више млади свет, познате и непознате ликове, успешне и посрнуле, омражене и вољене...

Гурајући се с узмуваном масом и стежући испод капута торбицу с новчаником – јер ту и дугопрстићи дрпну за себе комадић плена – као болесни књишки и новински манијак, пребирам по папирима који су прегрмели буре и олује. Знанци поганијега језика гдекад ме упозоре како се овде, због моје дубоке старости, не бих смео предуго мотати, еда и мене не би изложили као антиквитет.

И у овлашном листању, већ ме је отпрве пренуло изненађење које нисам очекивао. Под прстима ми је доиста изузетно ретки изданак „Политике”. Датум испод заглавља историјски: Београд, недеља 6. април 1941. Број 11797 – Година XXXVIII. Примерак 1 дин. Телефони: Уредништво: 25-010, 29-205 и 29-202. Администрација: 25-007 и 29-201. Претплата за један месец За нашу земљу и Бугарску 44, за стране земље 70 дин. за Енглеску, Америку и Аустралију 92 дин. Рукописи се не враћају. Политика Поенкареова 31 Пошт. фах 39. С десне стране традиционални оквир о династији утемељитеља: Владислав Рибникар, оснивач, рез. капетан, погинуо 1. септембра 1914.; Дарко Рибникар, уредник, рез. капетан, погинуо 31. августа 1914.; др Слободан Рибникар, директор, рез. потпуковник, умро 24. септембра 1924.; Директор: Владислав Сл. Рибникар. Уредници: Миомир Миленовић и Јован Тановић.

Не знам у колико је примерака било отиснуто то издање „Политике”, а у колико их је било продато, посебно у престоници, на коју су, док је већина Београђана још снивала, изјутра, у 6.30, бомбардери немачког Луфтвафеа у првоме налету просули убитачне тоне експлозива, и које су, потом у још неколико наставака, усмртиле хиљаде људи и стравично разориле небројене домове и грађевине. Број који сам ископао на загребачком бувљаку није био из првог издања, које се увече возовима разашиљало у остале делове краљевине. Утолико ми је чуђење било веће док сам се питао: како се, забога, јутарње, београдско издање обрело у Загребу? Недокучиви су трагови који би ме довели до одговора. И зато, уместо да узалудно тарем главу размишљајући: шта и како – детаљно сам прегледао све 24 странице, од којих је трећина, оних осам последњих, била препуњена огласима (а које рачуноводство никад није стигло уновчити).

Спознао сам, како само дан раније, никоме, па ни највишим челницима монархије, није пало на крај памети да ће сулуди фирер Адолф Хитлер наложити разарање Југославије. Уосталом, зар председник владе, генерал Душан Симовић, није најавио да ће 6. априла венчати кћерку, а да је малолетни суверен, Петар Други, по казивању његових ордонанса – док је Београд био засут бомбама и апокалиптично сабласно горео – крепко спавао, да им је требало времена док га нису расанили.

Тога недељног априлског дана, пре 74 пролећа,све се срушило да више никада не буде као што је дотле било.

Рат је ушао на велика врата у „Политикино” двориште. Ово је био њен последњи број 1941. године. Поновно се појавила после три и по године, концем октобра 1944.

Перо Златар

(Сутра: О нацистима, Холувуду и остарелој Коштани)