Хомерова одисеја
Врући месец јул пролази у знаку фестивала и скандала, са обиљем повода за црвени тепих, жуту штампу и црне слутње о нашој нормалности. Шта је долично и примерено у медијском царству где гигантски публицитет добијају интелектуални и морални Лилипутанци, а нове културне иконе креирају арбитри неукуса?
Громогласно рекламиран серијал о доласку брачног пара Бекам у Америку – цинично назван најважнијом британском миграцијом након насељавања пуританаца – свео се на мршаву репортажу о божанском споју новца, анорексије и глупости која је брзо пала у сенку габаритног анимираног јунака што у филмску славу улази на жутом тепиху.
Први дугометражни цртани филм о породици Симпсон, најављен као "Хомерова одисеја", можда је финална а монументална строфа оде о породичној дисфункционалности. Свет у коме је банално исто што и нормално искупљује се екоовском иронијом каква је Викторији Бекам несвојствена: зато приглупи, неодговорни, нешколовани, прождрљиви и благо алкохолисани дебељко може да буде јунак ударних телевизијских термина пуних осамнаест година, у више од четири стотине епизода. Мисију подсмеха културним вредностима "бекамоваца" сваке врсте Хомер Симпсон почиње уласком у Оксфордски речник енглеског језика: његова оставштина за будућност је неартикулисани узвик негде између штуцања и чуђења, чувено "д’ох!".
Иако катастрофална очинска фигура и антиузор сваке врсте, Хомер није рам за слику празнине, друго име пада вредности а ни слика порока, већ огледало окренуто свету. Рођен је 12. маја 1956. године, одгајио га је отац након што се мајка придружила хипи комуни. Његово станиште је Спрингфилд, град на бурету плутонијума и нека врста америчког Панчева. Нема таленте ни уверења, дужности ни страсти сем пива и крофни, а веран је поданик једино Уједињених држава холестерола. Његова супруга је, са девојачким презименом Бувије, пластом ултрамарин косе, и бескрајним достојанством и стрпљењем очајне домаћице, пародична комбинација "прве даме" и два анђела – плавог и кућног.
Хомер Симпсон, крај којег Хари Потер изгледа као каријериста, Гаргантуа као умерењак а краљ Иби као лепо васпитан, настао је као шаљива и шкакљива верзија оне "скривене" Америке која је гојазна, ускогруда и фобична. Америка из Хомеровог угла је све само не "земља могућности": њени житељи највише личе на телевизијом токсиковани сој Лотофага који се храни сопственим предрасудама и туђом анорексијом. Са друге стране, овај псеудоодисеј је јунак савременог моралитета у коме игра две улоге: улогу Порока који искушава човека, и улогу Човечанства које пролази сагрешење, патњу и искупљење, спасавајући своју плитку памет нужном мером људскости.
Хедониста, хвалисавац и кукавица као Шекспиров Фалстаф, приглуп и доброћудан као Санчо Панса, Хомер је слеп за естетику и толеранцију, глув за аргументе и обзире, нехајан према моралним императивима. Када су га отимали ванземаљци, завапио је: "Немојте мене, имам жену и децу. Узмите њих!". Довољно је похлепан и трапав да због једне гумене бомбоне у облику богиње Венере буде оптужен за сексуално узнемиравање, и довољно неувиђаван да супрузи за рођендан поклони свој омиљени спортски реквизит. Он је предмет изучавања теолога, филозофа и психолога, храна за дух нискочелаца и теоретичара културе подједнако.
Једини који поуздано може да помрачи Хомерову славу је његов син Барт, заклети борац против конвенција и привилегија, традиције и ауторитета, у свему анти-Потер, док је његова сестра Лиса про-Хермиона: паметна и осетљива, политички коректна и етички с(а)весна. Упркос танкоћутности девојчице са саксофоном, породица је оличење толике и такве несавршености да је Џорџ Буш Старији у једном говору из 1992. рекао да се америчка породица мора оснажити не би ли "што мање личила на Симпсоне". Али да би се поправили Симпсони, мора се поправити и свет: јер Хомер живи у окружењу корумпираних политичара, аморалних тајкуна, равнодушних свештеника и неспособне полиције, еколошког загађења и медијске индоктринације телешопа и телееванђелиста. У филму (који је већ назван постмодерном еколошком параболом у стилу Дона Делила на тромеђи урнебесног хумора, сатире и катаклизме) утисак о свету који је испао из зглоба врхуни Арнолд Шварценегер као нови, а зломислећи, амерички председник. Хомеров нови кућни љубимац прасе породици умало долази главе а оца породице одводи у авантуру епских размера и, све су прилике, гигантске гледаности.
У свету се ипак зна неки ред и хијерархија, чак и кад пут у легенду води преко жутог тепиха. Америчке крофне немају реалних шанси, али можда ће слепог песника који је писао о ждерачима лотоса историја ипак запамтити као алузију на лик сувише људског спрингфилдског прождрљивца. Homo homini Homer est.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


