Забрањено пљување

Кад је, 23. марта, свет обишла вест да је у 91. години умро бивши сингапурски премијер Ли Куан Ју, готово да није било светског листа који није објавио детаљни ин меморијам о његовом животу и заслугама за чињеницу да је ова острвска држава која се састоји само од једног града једно од најуређенијих и најпросперитетнијих места на планети.

На комеморацијама и у погребној поворци шест дана касније, било је око милион и по људи. Оно што је притом било несвакидашње, то је да је похвалама и уважавањима (које је добијао и за живота) обасут један ауторитарни лидер, по данас преовлађујућим стандардима далеко од тога да буде „политички коректан”.

У све се разумео и у све се мешао, био је алергичан на слободу штампе (сингапурске новине су „слободне све док не глорификују непожељне погледе и филозофије”), прописивао шта се сме, а шта се не сме и учинио све да Сингапур постане и остане „једнопартијска демократија”.

Ли Куан Ју је био први премијер од британских колонизатора ослобођеног Сингапура 1959, остао је то и кад се 1965. распала Малајска Федерација и осамостаљена Република Сингапур, којој због чињенице да је само невелико острво (716 квадратних километара – Београд заузима четири и по пута више) није прогнозиран опстанак.

Ли је председник владе и неприкосновени лидер био све до 1990, када се (делимично) повукао: у влади остаје прво као „старији министар”, а потом као „министар ментор”, у оба случаја без портфеља. На вест о смрти, као великог државника описали су га готово сви, од Барака Обаме, преко Бан Ки Муна до кинеског председника Си Ђинпинга.

Шта је то Ли Куан Јуа учинило толико јединственим, упркос контроверзама које су га пратиле и зашто му се многи толико диве, желе да га подражавају и да његовим примером оправдају сопствене моделе владања.

Срж одговора је у поређењу онога што је Сингапур био некад и што је данас, иако држава без икаквих ресурса (чак и без пијаће воде која стиже из суседне Малезије), успео је да оствари фантастичну трансформацију између 1960. и 2011. Бруто национални производ по глави становника порастао му је са 500 на 62.000 долара, данас је највећи у Азији и седми у свету.

Овако спектакуларан узлет књижи се управо Лију, који се за више од пет деценија у улози лидера понашао као учитељ, васпитач и дадиља нације, али у свим инкарнацијама са ретком способношћу – да види даље од хоризонта.

„Велики лидер своје друштво од места на којем је било одведе тамо где никад није било”, написао је у еулогији Хенри Кисинџер, који је констатовао и да би, да је одабран пут који су препоручивали Лијеви критичари, Сингапур одавно доживео колапс у свађи својих етничких група: Кинеза, Индијаца и Малајаца.

Кључ за разумевање величине Ли Куан Јуа је у чињеници да није имао идеологију – на нечему би инсистирао само док је доносило резултате, а кад престане да делује смислио би нешто друго. Његов мото је био да је „коначна мера вредности једног политичког система да ли доприноси бољитку већине људи”. Као политичар није показивао емоције, а као визионар био је и архитекта и надзорник радова – у обе улоге без компромиса.

Одмах је схватио да, уз све хендикепе, Сингапур има и једну велику предност – да је једна од најбољих природних лука у стратешком мореузу кроз који пролази 40 одсто светске поморске трговине.

Не би то, међутим, било од помоћи да је град остао оно што је био, са навикама и менталитетом азијске провинције. Лијев први приоритет је био завођење друштвене дисциплине и државног реда, у уверењу да велики реформски захвати почињу малим корацима. Тако је једна од важних мера, на сингапурском путу да постане привлачно (и подразумевајуће чисто) место за стране инвеститоре била – забрана пљувања, иначе навике дубоко укорењене у кинеској култури.

Касније је дошла забрана урбане напасти и виду жвакаћих гума – у оба случаја казне су драконске, од 200 до 500 долара – па законска обавеза повлачења воде у јавним тоалетима и штошта још што је задирало и у сфере приватног, па чак и интимног. Али све то су били само важни детаљи у стварању онога што је кључно за економски развој било где – доброг пословног амбијента.

Главни елементи тога су мала и ефикасна влада, једноставна, транспарентна и ефективна регулатива и, као услов свих услова – одсуство корупције. Ли је државну администрацију изградио по британском узору, дакле на елементима меритократије, али са важним додатком – сингапурски државни функционери, да би одолели искушењима, најплаћенији су на свету. Нето резултат – на глобалним индексима корупције Сингапур је у друштву скандинавских земаља које су у том погледу најчистије.

Није био фер према опозицији – сматрао ју је сметњом, а њене лидере прогањао. Избори су, међутим, одржавани редовно, а на последњим као велики неуспех владајуће Партије народне акције доживљавала се чињеница да је опозиција освојила 7 од 87 парламентарних места. На листама медијских слобода Сингапур је и даље при дну на 153. месту од 180 рангираних друштава.

Да ли би Лијев рецепт био успешан да није било „азијских вредности” конфучијанске културе, односно, да ли је применљив другде, велика је дилема. Оно што му је донело респект, јесте да је успео – успешнима се опрашта све друго. А оно што је и овом моделу универзално, то је да треба знати одакле полазиш – и где треба да стигнеш.