Валтер брани (за) Сарајево

Пре седамдесет година, 6. априла 1945, Сарајево је ослобођено од фашизма. Град који је у свету познат по Видовданском атентату 1914, по Зимској олимпијади 1984, познат је и по филму Шибе Крвавца „Валтер брани Сарајево”: видело га је више од милијарду људу у свету, а постао је култни филм у Кини, првенствено захваљујући дојмљивој глуми Бате Живојиновића.

Као дечак био сам поносан што моја основна школа носи име народног хероја Владимира Перића Валтера, а налазила се преко пута старе електричне централе која је, такође, носила Валтерово име. Због тога што нам се школа зове по народном хероју, покровитељ (тада је готово свака школа имала неког покровитеља из привреде) нам је било моћно „Монтажно-пројектно предузеће”, касније „Унионинвест”, које је за сваку нову годину организовало поделу пакетића, а за Дан школе, 6. априла, приређивало закуске. Ми бисмо им се реванширали пригодним ученичким програмом са рецитацијама и хорским песмама, док је соло деоницу изводио Здравко Чолић, нешто старији од моје генерације.

Владимир Перић, рођен у Пријепољу 1919, у Сарајеву је радио као банкарски чиновник и већ јуна 1941. отишао је у партизане, да би ускоро постао командант Мајевичког партизанског одреда, а после и командант Ударног батаљона у Зеници. Након што је, по задатку КПЈ премештен у Тузлу за секретара месног комитета, добио је надимак Валтер, по пиштољу немачке производње од којег се није раздвајао. У јесен 1943. на иницијативу Александра Ранковића пребачен је у Сарајево, са задатком да што већи број присталица шаље у партизанске јединице и да ојача илегални покрет. Само неколико месеци по повратку у Сарајево успео је да пошаље стотине младића у партизане, а покрет је омасовљен, што је НДХ власт и те како осетила. Половином фебруара 1945. у Сарајево долази Вјекослав Макс Лубурић, оснивач и командант злогласног логора у Јасеновцу, са задатком да, до тада невиђеним терором, заведе ред. Међутим, већ се осетило да је скори крај НДХ и страног окупатора неминован. Усташе су јавно куповале златнике и накит од сарајевских породица којима је била потребна храна, а сумњало се да продају муницију и кратко оружје илегалцима. За само месец и по, од доласка па до 4. априла, када је побегао из Сарајева, а за њим и све усташке јединице, Макс Лубурић је наредио убиства 323 цивила, која су и извршена. У ноћи између 27. и 28. марта на Маријин двору, на потезу од данашње зграде парламента па до Земаљског музеја обешено је 55 људи. Само у дворишту виле сарајевског банкара Николе Берковића, у коју се уселио Макс Лубурић, пронађене су плитко закопане 23 жртве.

На двадесетогодишњицу ослобођења града 1965, довели су нас из школе пред стару електричну централу у чијем парку је свечано откривена биста Валтера Перића. Били смо празнично обучени, са црвеним марамама и капама титовкама на глави, полагали смо букете цвећа и слушали речи захвалности вођи илегалног покрета којег је ту, у зору 6. априла 1945, само неколико сати пре него што су партизани ушли у град, стигла непријатељска минобацачка граната. Том приликом нам је једна стара жена у црнини показала Валтеров ручни сат, који јој је неко донео након његове погибије. Колико се могу сетити, рекла је како је након обиласка електричне централе кренуо у стан да се пресвуче. На путу до куће неко га је или пратио или чекао у близини. Бачена је ручна бомба на њега. Пиштољ по којем је добио надимак и актовка коју је носио нестали су и никада нису пронађени. Остаје само да се нагађа шта је било у актовци. Према неким тврдњама историчара, Валтер је у њој имао списак сарајевских илегалаца који су сарађивали са окупатором. Али за то нико не нуди никакав конкретан доказ.

Годинама иза тог догађаја покушавао сам да вратим нејасну слику из дечачких дана. А онда, још касније, у разним архивама наишао сам на податке да су већ у ноћи између 4. и 5. априла све непријатељске јединице напустиле Сарајево, да су 5. априла партизанске претходнице улазиле у град да се договоре где ће се одржати велика свечаност, да су се јединице окупљале надомак града где им је локално становништво сређивало униформе за улазак у Сарајево. По махалама на Вратнику увелико су се пекле пите, Вратнички трг је очишћен од свих сувишних ствари да би се могло повести Козарачко коло. Која је онда минобацачка граната, кад у пречнику 25-30 километара није било непријатељског војника, погодила Валтера?

Првих година после ослобођења Владимир Перић је ретко спомињан. Тек интервенцијом Светозара Вукмановића Темпа и Александра Ранковића, проглашен је народним херојем 1953, осам година после погибије. Међутим, смета Валтер некоме и данас, колико год то чудно било. Моја основна школа више не носи име по њему. Али, како се каже – да се Власи не досете – није школи дато име по неком истакнутом Бошњаку, већ по академику Владиславу Шкарићу, једном од оснивача српског просветног друштва Просвјета. Ни електродистрибутивно предузеће више не носи име по Валтеру Перићу. Остала је једино улица на Маријин двору која носи његово име. И камена плоча на фасади некадашњег кафића „Давор”, којег је држао легендарни Даворин Поповић из „Индекса”, на којој пише да је ту погинуо Валтер.

Недавно су се у Сарајеву појавили неки Кинези који желе да се направи римејк филма „Валтер брани Сарајево”. Наводно, они ће финансирати комплетно снимање. Тај најгледанији филм у историји југословенске кинематографије данас се код нас може видети још само на телевизији приликом обележавања годишњице ослобођења града. Хоће ли се у новом филму (раз)открити права истина о смрти најпознатијег сарајевског илегалца? Млађарија и не зна ко је био Валтер, али су чули за филм и, пре неку годину, за песму бенда „Дубиоза колектив” „Вратиће се Валтер, ј... вам матер”. Недавно ме је комшијин син, ученик основне школе, ватрени навијач ФК Сарајева, озбиљно питао у којем је периоду Валтер бранио за Сарајево.

Али, вратиће се Валтер.

Члан Удружења новинара БиХ