Valter brani (za) Sarajevo

Pre sedamdeset godina, 6. aprila 1945, Sarajevo je oslobođeno od fašizma. Grad koji je u svetu poznat po Vidovdanskom atentatu 1914, po Zimskoj olimpijadi 1984, poznat je i po filmu Šibe Krvavca „Valter brani Sarajevo”: videlo ga je više od milijardu ljudu u svetu, a postao je kultni film u Kini, prvenstveno zahvaljujući dojmljivoj glumi Bate Živojinovića.

Kao dečak bio sam ponosan što moja osnovna škola nosi ime narodnog heroja Vladimira Perića Valtera, a nalazila se preko puta stare električne centrale koja je, takođe, nosila Valterovo ime. Zbog toga što nam se škola zove po narodnom heroju, pokrovitelj (tada je gotovo svaka škola imala nekog pokrovitelja iz privrede) nam je bilo moćno „Montažno-projektno preduzeće”, kasnije „Unioninvest”, koje je za svaku novu godinu organizovalo podelu paketića, a za Dan škole, 6. aprila, priređivalo zakuske. Mi bismo im se revanširali prigodnim učeničkim programom sa recitacijama i horskim pesmama, dok je solo deonicu izvodio Zdravko Čolić, nešto stariji od moje generacije.

Vladimir Perić, rođen u Prijepolju 1919, u Sarajevu je radio kao bankarski činovnik i već juna 1941. otišao je u partizane, da bi uskoro postao komandant Majevičkog partizanskog odreda, a posle i komandant Udarnog bataljona u Zenici. Nakon što je, po zadatku KPJ premešten u Tuzlu za sekretara mesnog komiteta, dobio je nadimak Valter, po pištolju nemačke proizvodnje od kojeg se nije razdvajao. U jesen 1943. na inicijativu Aleksandra Rankovića prebačen je u Sarajevo, sa zadatkom da što veći broj pristalica šalje u partizanske jedinice i da ojača ilegalni pokret. Samo nekoliko meseci po povratku u Sarajevo uspeo je da pošalje stotine mladića u partizane, a pokret je omasovljen, što je NDH vlast i te kako osetila. Polovinom februara 1945. u Sarajevo dolazi Vjekoslav Maks Luburić, osnivač i komandant zloglasnog logora u Jasenovcu, sa zadatkom da, do tada neviđenim terorom, zavede red. Međutim, već se osetilo da je skori kraj NDH i stranog okupatora neminovan. Ustaše su javno kupovale zlatnike i nakit od sarajevskih porodica kojima je bila potrebna hrana, a sumnjalo se da prodaju municiju i kratko oružje ilegalcima. Za samo mesec i po, od dolaska pa do 4. aprila, kada je pobegao iz Sarajeva, a za njim i sve ustaške jedinice, Maks Luburić je naredio ubistva 323 civila, koja su i izvršena. U noći između 27. i 28. marta na Marijin dvoru, na potezu od današnje zgrade parlamenta pa do Zemaljskog muzeja obešeno je 55 ljudi. Samo u dvorištu vile sarajevskog bankara Nikole Berkovića, u koju se uselio Maks Luburić, pronađene su plitko zakopane 23 žrtve.

Na dvadesetogodišnjicu oslobođenja grada 1965, doveli su nas iz škole pred staru električnu centralu u čijem parku je svečano otkrivena bista Valtera Perića. Bili smo praznično obučeni, sa crvenim maramama i kapama titovkama na glavi, polagali smo bukete cveća i slušali reči zahvalnosti vođi ilegalnog pokreta kojeg je tu, u zoru 6. aprila 1945, samo nekoliko sati pre nego što su partizani ušli u grad, stigla neprijateljska minobacačka granata. Tom prilikom nam je jedna stara žena u crnini pokazala Valterov ručni sat, koji joj je neko doneo nakon njegove pogibije. Koliko se mogu setiti, rekla je kako je nakon obilaska električne centrale krenuo u stan da se presvuče. Na putu do kuće neko ga je ili pratio ili čekao u blizini. Bačena je ručna bomba na njega. Pištolj po kojem je dobio nadimak i aktovka koju je nosio nestali su i nikada nisu pronađeni. Ostaje samo da se nagađa šta je bilo u aktovci. Prema nekim tvrdnjama istoričara, Valter je u njoj imao spisak sarajevskih ilegalaca koji su sarađivali sa okupatorom. Ali za to niko ne nudi nikakav konkretan dokaz.

Godinama iza tog događaja pokušavao sam da vratim nejasnu sliku iz dečačkih dana. A onda, još kasnije, u raznim arhivama naišao sam na podatke da su već u noći između 4. i 5. aprila sve neprijateljske jedinice napustile Sarajevo, da su 5. aprila partizanske prethodnice ulazile u grad da se dogovore gde će se održati velika svečanost, da su se jedinice okupljale nadomak grada gde im je lokalno stanovništvo sređivalo uniforme za ulazak u Sarajevo. Po mahalama na Vratniku uveliko su se pekle pite, Vratnički trg je očišćen od svih suvišnih stvari da bi se moglo povesti Kozaračko kolo. Koja je onda minobacačka granata, kad u prečniku 25-30 kilometara nije bilo neprijateljskog vojnika, pogodila Valtera?

Prvih godina posle oslobođenja Vladimir Perić je retko spominjan. Tek intervencijom Svetozara Vukmanovića Tempa i Aleksandra Rankovića, proglašen je narodnim herojem 1953, osam godina posle pogibije. Međutim, smeta Valter nekome i danas, koliko god to čudno bilo. Moja osnovna škola više ne nosi ime po njemu. Ali, kako se kaže – da se Vlasi ne dosete – nije školi dato ime po nekom istaknutom Bošnjaku, već po akademiku Vladislavu Škariću, jednom od osnivača srpskog prosvetnog društva Prosvjeta. Ni elektrodistributivno preduzeće više ne nosi ime po Valteru Periću. Ostala je jedino ulica na Marijin dvoru koja nosi njegovo ime. I kamena ploča na fasadi nekadašnjeg kafića „Davor”, kojeg je držao legendarni Davorin Popović iz „Indeksa”, na kojoj piše da je tu poginuo Valter.

Nedavno su se u Sarajevu pojavili neki Kinezi koji žele da se napravi rimejk filma „Valter brani Sarajevo”. Navodno, oni će finansirati kompletno snimanje. Taj najgledaniji film u istoriji jugoslovenske kinematografije danas se kod nas može videti još samo na televiziji prilikom obeležavanja godišnjice oslobođenja grada. Hoće li se u novom filmu (raz)otkriti prava istina o smrti najpoznatijeg sarajevskog ilegalca? Mlađarija i ne zna ko je bio Valter, ali su čuli za film i, pre neku godinu, za pesmu benda „Dubioza kolektiv” „Vratiće se Valter, j... vam mater”. Nedavno me je komšijin sin, učenik osnovne škole, vatreni navijač FK Sarajeva, ozbiljno pitao u kojem je periodu Valter branio za Sarajevo.

Ali, vratiće se Valter.

Član Udruženja novinara BiH