У царству рима

Већ пет деценија Крстивоје Илић (Вила-Леска, 1938) у српској поезији плени складним спојем класичне версификације и модерне мисли, негујући лепоту српског језика, ослоњену на најјаче њене изворе – на народно стваралаштво и великане песничке речи: Ракића, Дучића, Диса... С друге, пак, стране – он је, као и Драинац, сав посвећен крику и бунту. Овај песник средње генерације има за собом више књига за одрасле и децу, а за своје стваралаштво добио је низ признања, међу којима је и Круна деспота Стефана за целокупно дело. Најновији је добитник награде „Драинац”.

Има ли нечег судбинског, можда, у додиру две поетике, Драинчеве и Ваше? Јер, Ви сте чести гост Драинчевих сусрета…

Јесте, увек ме је било, до извесних година. Онда је настала празнина, коју није лако испунити новим присуством. Трагично је што неки од старих пријатеља нису више међу нама. Довољно је поменути само Воју Красића. Откако постоје песнички сусрети, и од када цветају кестенови, на срећу и патњу Драинчевих, и мојих, елегичних исповести, осећало се прожимање наших поетика. То се наставља чак и у овом часу, кад сам ја своју поетску мисао довео до крајње сажетости: строге форме сонета.

Ваш песнички глас пошао је из Посаво-Тамнаве, из заумља Вила-Леске, да би се трансформисао у оду „малим” људима и стварима… Како?

Најпре су били цветови ружа, а затим су лабудови надлетали родну Вила-Леску. И то је већ довољна песничка грађевина којом се наслућивао Хиперионов плави свод. Онда су са „Елегијама из предграђа” стигле скоро свечане химне малим судбинама и стварима, па су затим из митских дубина времена наишле „Елегије над горама и водама”, као моје врхунско песничко остварење у дистисима. Песнички путеви и узнесења сами су се пред њима отварали. Са књигом „Порекло сонета”, моје краљевство рима стигло је до престоља.

Је ли и Ваше песништво за децу део тог света?

Од прве књиге до најновије, једанаестог издања „Малих љубавних песама”, које је управо изашло, провлаче се танане нити које спајају поезију за децу са оном за одрасле. Ту се, код мене, граница скоро поништава. Поезија за децу жуди за мисаоном суштином, а игра се сама намеће. Тако је од Змаја до Данојлића.

Неки теоретичари и ствараоци сматрају да је форма песме једнаки услов за њено трајање као и мисао…

Део сазвучја природне даровитости и моћи да се досегне философска дубина, јесте и форма. Ја сам се одлучио за њен најтежи облик. Све моје елегије писане су у дистиху. Сонети су, наравно, непромењиви. У том погледу, ослањам се и на хеленске и на словенске великане: Пиндара и Софокла, чији одјек допире до Хелдерлина и Рилкеа, а у словенској породици то су Пушкин, Пастернак, Дучић, Дис и Раичковић.

Чиме заокружујете своје песничко говорење, на којим га изворима црпите?

Нико, на ужас и бес владара, осим песника, не може сам себи подићи трајнији споменик својим Делом. А како се све одвија у сукобу између остајања и нестајања, стрепња, та можда најсадржајнија реч сваке духовности, први је налог стваралачког дисања. А дисање, код Рилкеа, јесте „невидљива песма дивна”. У мом се песништву све тражи, и проналази. Моје је само – да будем срећан. Дакле, оно немогуће.