Као из старог рама

Познато дело Оскара Вајлда „Слика Доријана Греја” било је инспирација за истоимени балет чија је премијера била концем марта у Народном позоришту. Кореографију и режију ове представе потписује Владимир Логунов, уметник са великим искуством, широј публици посебно познат по вишеструко награђиваном балету „Доктор Џекил и мистер Хајд”.

Кореограф у средиште своје представе ставља страх од смрти, који је опет повезан са страхом од старења, темом и те како актуелном у савременом друштву. Осим страха од смрти Логунов наглашава и борбу добра и зла, коју поново обрађује у својим неокласичним делима. Тако да нам се повремено чинило да је овај балет нека врста наставка већ помињаног „Доктора Џекила и мистера Хајда”.

Треба подсетити да се Вајлдов роман у првом реду бави готово филозофском темом нарцисоидности, нараслим егом Доријана Греја, а што нисмо успели да видимо на сцени. Један реномирани кореограф, који после дуге паузе ради у Народном позоришту, као да је изгорео у својој превеликој жељи да да све најбоље од себе. Није осетио да мора имати меру и креативност потребну за усклађеност са временом. Креативност треба да се брине о стварању бољег света, бољег друштва, свега бољег, па и боље балетске уметности. Кореографија Логунова је, међутим, предуга, репетира се, лексика је хаотична, избор играча и сарадника – такође.

Доријана Греја тумачио је на премијери Дејан Коларов, који је показао свој раскошни таленат дубином осећајности. Коларов је допринео, нарочито у соло деоницама, да кораци који се понављају не буду тако уочљиви. Галерија са мноштвом других ликова, скицираних као слике, није била упечатљива, те су у појединим тренуцима својом шароликошћу сметали причи и њеној суштини. Нажалост, у тој галерији ликова су се изгубили веома добри играчи као што су Милан Рус, Тејлор Клоу, Хозе Иглесијас и Милош Маријан. И поред тога, поједини од њих су показали да се на њих може и мора рачунати у сваком следећем пројекту.

Нажалост, женски део ансамбла, предвођен Бојаном Жегарац Кнежевић остао је у сенци мушких ликова. Бојана Жегарац је покушала да прати емоције Коларова.

Избор музике Александре Паладин је био добар, чак је у појединим тренуцима преузимао примат над кореографијом. Декор Бориса Максимовића и костими Катарине Грчић Николић су се допуњавали.

Можемо закључити да је избор Вајлдовог дела занимљив и да су теме које дело обрађује и данас актуелне. Ипак, балетском извођењу овог дела недостајала су боља режијска решења и мање празног хода између кључних сцена. Такође, мимо оног што роман захтева, већина женских ликова су крајње вулгаризовани и сведени само на објекте хедонистичког живота Греја.

Као што смо већ нагласили, кореограф се определио да ствара балет врло сличан његовом претходном делу, те је оригиналност „Слике Доријана Греја” доведена у питање.

И на крају наша запитаност: постоји ли пажљив избор дела и аутора који ће репрезентовати Балет Народног позоришта, посебно када се ради о само једној премијери у сезони, те постоји ли уопште програмска политика или је то само потрага за илузијама? А можда и пут у прошлост!