Три религије у једном, Светом граду

Када сам се касно увече из Јерусалима вратила у свој привремени дом у Хаифи, тачно сам се осећала као онај сироти јапански туриста из Сорентиновог филма „La grande bellezza“ који је видевши лепоте Римау тренутку оболео и умро. Сва зајапурена, нимало уморна, пуна адреналина и неке чудне снаге, нисам могла да се усредсредим на изузетно важну тему о којој је било речи те ноћи у Хаифи. Само сам грозничаво понављала: „Људи, данас сам имала најлепши љубавни састанак са историјом!”

Моје израелске колеге, угледни критичари и професори филма Гиди Оршер и Јехуда Став, са којима сам седела у жирију 30. Хаифа филмског фестивала и са којима је требало да ту ноћ одлучим о победничким филмовима, благонаклоно су климали главом нимало изненађени мојом реакцијом. Само су ми шалећи се рекли: „Да знаш да постоји јерусалимски синдром, немој да вечерас оболиш од њега, па да завршиш или у болници или у затвору!”

Наравно да нисам „скончала“ попут оних путника намерника што у сусрету са мистицизмом Светог града са три религије почну да умишљају да су пророци, реинкарнација светаца или божанства, што се у Јерусалиму иначе често дешава, посебно осетљивим и изразито религиозним особама. Није уопште била ствар у томе. Моја еуфорија проистекла је из чињенице да сам ја са Јерусалимом имала изузетно успешан „судар наслепо”! Није уопште постојао унапред утврђени план да до њега дођем и да га видим. А ја сам га накратко видела и из њега се вратила „мртва заљубљена”. Каква авантура!

Нама је и такси баснословно скуп

Ипак, да кренем неким редом. Да нисам услишила молбу Пнине Блајер, уметничке директорке угледног филмског фестивала у Хаифи, да прихватим учешће у жирију и могућност увида у актуелну израелску филмску продукцију у великом успону, питање је када бих до Израела уопште стигла. Та жеља је одавно постојала, имам пуно израелских пријатеља и колега, толике сам године певала у хору „Браћа Барух”Јеврејске општине – али прилике било није, али чим се указала искористила сам је.

 Кренула сам на пут, како то обично бива, у журби и потпуно неспремна. Тренутак и није баш идеалан, још је повремено праштало оружје на релацији Израел–Палестина, али колега Мирослав Лазански испратиоме је речима: „Ништа се ти не брини, безбеднија ћеш бити тамо него овде.” Од брата добијам задатак да у Хаифи, у име друштва из једног београдског кафића, обавезно поздравим тадашњег тренера „Макабија“ Александра Станојевића, уколико на њега случајно набасам, али да не прескочим ни голмана Владимира Стојковића, који тек што се доселио у Хаифу.

Четири сата и петнаест минута директног лета од Београда до Тел Авива слатко сам преспавала тако да сам у невероватну живост аеродрома „Бен Гурион” пала као са Марса. И већ ту сам схватила израелску стварност. Све је скупо! Флашицу воде платила сам осам шекела, али то није ништа спрам једног скромног ручка за који сам дан касније избројала 30 долара. Израел је земља високих стандарда, па су и цене изразито високе, на шта се нарочито жале млади који га због скупоће све чешће напуштају.

Од аеродрома до Хаифе, трећег по величини израелског града који од давнина зову „Бисер Медитерана” јер се пружио уз мирисне морске обале, а од 1948. каскадно ширио увисуз падине планине Кармел, стижем за два сата вожње проведене у угодном ћаскању са таксистом, фестивалским волонтером. Од њега сазнајем да би ме пут до Јерусалима и назад коштао 500 долара, уколико га не бих делила са још три путника. И ту су све моје примисли „ако бих... и када бих... тамо,ипак, кренула” одмах пале у воду.

У Хаифи ме смештају на сам врх – и планине Кармел и Хотела „Ден Кармел” на булевару Кармел, у четврт наликнашем Дедињу. Из собе на 19. спрату поглед пуца на све стране, па и на златну куполу храма Бахаи са једним од најлепших вртова које сам икада видела.

У мултикултуралној средини бахаизам, синкретичка и мисионарска религија која преузима елементе других религија у тежњи ка стварању једне универзалне аполитичке светске заједнице, настала иначе у Ирану, нашла је овде своје место. Бахаиски главни центар и светилиште налазе се управо у Хаифи, у којој дане проводим углавном очију прикованих на велика филмска платна у оближњој фестивалској палати.

Наравно да није било времена да сретнем ни Станојевића ни на Стојковића, али сам о њима све најлепше чула од израелске млађарије у оближњем кафеу, уз чај од свеже нане са медом. Кратке паузе користила сам за брзопотезне обиласке прелепих делова Хаифе, са колегом Амиром Каминером, који пише о филму за дневне новине „Једиот ахронот”, правим хедонистоми добрим домаћином. Ту где Амир седне да једе, ту је сигурно добра клопа.

У кухињи сви укуси света

У Израелу је храна веома укусна, да вода цури на уста. Богата и разноврсна кухиња је занимљива мешавина укусних јела која, баш попут јеврејског народа, стиже из свих крајева света. Стицајем историјских околности развијала се под утицајем гастрономских навика других поднебља и култура у којима су живели Јевреји током вековних прогона. Супе, рибе, гулаши, укисељено поврће, то су са собом донели Ашкенази. Сефарди су израелској кухињи дали печат кулинарске традиције Шпаније, Италије, Грчке, Турске. Оријентални Јевреји дали су јој укусе Јемена, Ирака, Ирана, Авганистана и земаља бившег СССР-а. Салате од свеже сецканог поврћа, јела од патлиџана и леблебија, од танког теста зачињена кумином, наном, першуном, сусамом, белим луком и маслиновим уљем. И све то расте на израелском тлу, у тим зеленим и плодним оазама „отетим“ својевремено од пустиње Негев која се простире дуж целе израелске територије. Производи се углавном у специјализованим кибуцима, а чак 93 посто потребе за храном, Израел задовољава из властитих ресурса.

Најбољи фалафел појела сам на арапској пијаци у Хаифи. Ту сам попила и најлепши свеже цеђени римон – слатки, зрели нар, а захваљујући Амиру пробала и најукуснији хумус у животу. И то у ресторану блискоисточне кухиње „Рола”у авенији Морија, чија је власница Палестинка Рола Диб, а супруг из племена Друза, која је, иначе, велика мировна и феминистичка активисткиња, од које сам одмах сазнала да је била на конференцијама и у Београду и у Приштини...

Видела сам и неке од чувених плажа у Хаифи и само сам могла да замислим како ли је на њима фантастично већ од маја и како је добро што су оне довољно удаљене од велике луке и магацина са брашном и рибом. Ту у Хаифи схватила сам и буквално значење израза „јеврејска мајка”. Око сваке мајке трче по најмање троје деце. То је часна дужност сваке овдашњежене. У Израелу су деца врло вољена, пажена и мажена, а када одрасту било да су женска било мушка, отићи ће на обавезно двогодишње служење војног рока. Мир на овом подручју никада чврсто не спава...

Седмог дана боравка и згуснутих радних обавеза у Хаифи, стиже ми синовљева порука са питањем: „Да ли је могуће да нећеш отићи у Јерусалим?” Тек тада сам се освестила, а завршавам боравак у Израелу за два дана, а и празник је, један од многих који се у овој земљи славе када ни превоз не ради. Грозничаво „копам”по интернету, налазим само једну аутобуску линију која рано зором води директно за Јерусалим, што је око три сата вожње, али је због празника повратак немогућ. Тек сам се тада лупила по челу. Па ја у Јерусалиму имам пријатељицуМиљану Мартиновић, мајку три прелепе ћерке, иначе већ седам година на привременом боравку у овом граду! И како срећа прати „случајеве” као што сам ја, све коцкице су се сложиле и Миљана ме је чекала у таксију испред централне јерусалимске аутобуске станице.

Прво окрепљење у култном хотелу, заправо прелепој вили „Америкен колони“, изграђеној у време Османског царства, са арапским ђаконијама у виду мезеа сервираног на столу пуном орнаментике усред зелене баште. Затим, пролазак поред грациозне грађевине Нотр Дам (Католички институт, уједно и гостински хотел), улазак у Свети град кроз Нову капију (једну од осам славних капија града), право у хришћанску четврт. Миљана спретно води кроз уске улице старог Јерусалима. Идемо све некако цикцак, кроз стару тржницу сук, тај невероватни празник за очи, и кривудамо ка стрмој уличици Вија долороса – Пут бола којим је Христ носио крст до врха Голготе.

Додирнути – центар света

Данас је то пут верског туризма и трговине, пут ка центру православног хришћанског света – Храму Васкрсења Христовог, познатог као Црква Светог гроба. Када са ње зазвоне звона, одјекну и шофари од овнујских рогова крај Зида плача, као и поклици „Алаху акбар”из хиљаду грла у палестинској четврти. Тако звучи тај концерт три религије у Светом граду.

У Цркви Светог гроба, том огромном архитектонском комплексу, под куполом пуном дворана и капелица подељених између неколико хришћанских цркава које њеним појединим деловима управљају по посебним правилима (још од Саладиновог времена кључеве Храма чувају по традицији две палестинске породице), стрпљиво чекам у реду да прођем преко Голготе. Нисам успела да провучем руку кроз рупу у којој је по веровању стајао Часни крст, нисам успела од Руса којих је било, чини се, милион. Онај други милион њих тискао се испред Капеле Христовог гроба, централне тачке Храма Христовог васкрсења, где је један сироти монах покушавао да заведе ред. Но, успела сам да додирнем камен који важи за центар света и да будем невероватно срећна! Могу да замислим како ће овде бити на Велику суботу уочи Васкрса, када се после патријархове молитве појављује Благодатни огањ који пали свеће ходочасника!

Свесна боље него ја да ми време боравка у Јерусалиму цури, окретна Миљана води ме затим уназад Путем бола све до прве станице крста некадашње тврђаве Антонија или Иродове палате где је Исусу суђено. Завирила сам и у затвор у којем је био заточен Исус, а изнад њега и Бараба и други лупежи. Све трчећи сам хитала и ка Храмовној гори, данас једној од најпознатијих муслиманских светилишта – џамији Ал Акса („најдаља џамија”) са златном куполом. Провлачим се кроз део дворишта палестинске школе како бих успела да је накратко фотографишем. Са њеног платоа јасно се види Златна капија кроз коју је Исус Христ ушао у Јерусалим на магарету. Ближи приступ Ал Акси немам, али пролазим поред Златне капије када сам са спољне стране зидина града кренула ка Зиду плача. Ка Маслиновој гори нисам могла, трајали су протести Палестинаца...

Прошао је већ пети сат мог непрестаног ходања по граду, а ја као да лебдим у неком чаробном сну. Миљана ми дискретно напомиње да сам пропустила последњи аутобус за Хаифу. И тада је урадила нешто што не би урадио ни род најрођенији. Сместила ме у свој аутомобил, кренула ка Хаифи путем 443 како бих видела високе зидине које одвајају Израел од оближњег палестинског града Рамале. Сликам и гледам са неком чудном кнедлом у грлу и размишљам како је Берлински зид срушен, а овај је никао и стоји као да никада срушен бити неће... После пуна два сата брзе вожње, растајем се са Миљаном у Хаифи. Ваља јој још два сата возити назад у чаробни Јерусалим. Помислила сам у себи – благо њој, а гласно изговорила: „Морам се бар још једном вратити.” И хоћу. Кад-тад.