Почивалиште за двојицу патријараха

Под надстрешницом дугачки сто пресвучен мушемом и дрвене клупе приљубљене уз њега. Пријатан заклон у углу дворишта, скровиште за разговоре. Два стара ормара која су одслужила свој радни век у некој топлој просторији куће, сада су покућство у овој летњој резиденцији, какву радо у својим двориштима имају домаћини који воле да разговарају и воле да госте друге.

Сопственик овог дивана носи мантију и старешина је цркве у чијој порти седимо – Горњокарловачке цркве посвећене Ваведењу Пресвете Богородице. Под надстрешницом где смо сели млади свештеник, отац Јован Милановић, окупља после литургије парохијане на разговор и дружење. Откако су ту, у најстарију цркву у Сремским Карловцима, стигле честице моштију Светог Нектарија Егинског, грчког светитеља–исцелитеља којем се молитвама обраћају највише они оболели од рака, број оних који походе Горњокарловачку цркву знатно је порастао. А отац Јован, иначе насмејан и ведар, нагло мења тон разговора када прича о тим сусретима.

– Више од 4.000 људи прошло је кроз цркву када су нам прошле године стигле честице моштију Светог Нектарија Егинског. Потресно је колико народа болује од рака. Прве недеље од доласка моштију свеца нема где нисам чуо да нема тумора: од главе до ножних прстију. А долазе људи најразличитији, од стараца до двогодишње деце, од радника до професора универзитета – прича отац Јован.

Некима је, каже, касније служио опело, а неки су долазили да захвале светитељу на излечењу. Како се дешавају та исцељења, помало скептично питамо, имајући на уму све оне који више не верују ни да је црно црно, а бело бело.

– Помаже и све и ништа. Не треба да заборавимо да у Богу не постоји смрт, већ само живот. Да би могао да разуме зашто се чуда дешавају, човек треба прво да се упозна са светитељем, Светим Нектаријем, који је и сам у поодмаклим годинама оболео од канцера и од те болести и умро. Његов живот био је обележен страдањима. Треба прво наша душа да се исцели, да крене путем вере, а онда се и чуда дешавају – каже Јован Милановић.

Окупљајући живе, Горњокарловачка црква чува сећање и на своје преминуле парохијане. Ко год уђе у цркву и погледа велике иконе на зидовима, бар за тренутак је оживео успомену на давно на онај свет пресељене Карловчане. Породичне иконе, неке наивно осликане, неке потамнеле од старости, цркви су даровали парохијани који нису имали наследнике, како би остао спомен на њих.

– Већина их је невелике уметничке вредности, али за нас имају велику сентименталну вредност – напомиње старешина цркве.

Иконе које су радили непознати уметници, с мање или више вештине, красе цркву заједно с импозантним иконостасом који је брижљиво, целог живота, радила вешта и талентована рука Димитрија Бачевића, рођеног Карловчанина, једног од најзначајнијих барокних иконописаца. Сабрани су, тако, у својој цркви и они чије име чува историја и они обични људи које као у магли памти можда још само понеки даљи рођак. Као што вечна почивалишта у Горњокарловачкој цркви имају и раб божји Лазар, о којем не знамо готово ништа више осим личног имена, и двојица патријараха. Лазаров споменик из 1695. године смештен је у порти цркве, на неколико метара од крипте у којој су сахрањени патријарси и карловачки митрополити Георгије Бранковић и Лукијан Богдановић. Портрети и сачуване фотографије патријарха Георгија откривају човека крупног стаса који је волео да приређује раскошне балове, али и да зида велелепне зграде својој Цркви и народу.

Захваљујући његовом заузимању и тадашњем богатству Карловачке митрополије, центар Сремских Карловаца постао је мали музеј на отвореном. Четири зграде које данас фотографишу туристи, Патријаршијски двор, Стефанеум, Богословски семинар и здање Црквено-народних фондова, саграђене су трудом патријарха Георгија и вештог архитекте Владимира Николића.

Крипте бивших патријараха српских Григорија Бранковића и Лукијана Богдановића (Фото: А. Васиљевић)

Сушта супротност њему је питоми лик несрећно и ранопреминулог патријарха Лукијана, Георгијевог наследника и једног од његових мезимаца. Изузетно образован, сумњив нашим тадашњим страначким првацима због тога што је течно говорио мађарски језик, патријарх Лукијан проживео је своје кратко петогодишње управљање Српском црквом између чекића и наковња. Одолевајући, с једне стране, захтевима радикала да богата црквена имања да на управу народу, с друге стране суочавао се са сталним притисцима мађарских првака да се Српској цркви у Аустроугарској укине аутономија, што је на крају и учињено.

Током опоравка у аустријској бањи Бад Гаштајн патријарх Лукијан је нестао почетком септембра 1913. године. Његово измрцварено, обезглављено тело нађено је тек крајем октобра у речици Ахе. Отац Јован Милановић не верује да се патријарх у мрклој ноћи случајно оклизнуо и пао у набујалу реку.

– Три дана је био праћен и то од стране човека за кога се знало да у мађарским круговима обавља најцрње задатке. Не бих рекао да је то био несрећан случај – каже отац Јован.

Ниједна верзија патријархове смрти, ни она да је то био несрећан случај ни ова друга да је убијен, нису прецизно документоване и остављају простора за нагађања. Како год било, његови земни остаци сада леже поред његовог нешто срећнијег претходника. Тачно изнад олтара и цркве у којој стотине верника сваке недеље деле своју срећу и несрећу у тихим разговорима са Богом и светим Нектаријем.

-------------------------------------------------------------------------

Женско монаштво и Горњокарловачка црква

Приликом радова у Горњокарловачкој цркви откривени су темељи старије светиње за коју се верује да потиче из 11. века, каже свештеник Јован Милановић. Само здање данашњи изглед попримило је у другој половини 18. века. Историју ове цркве обележило је и женско монаштво. Овде су се некада монашки постриг примале искушенице манастира Јазак. Једну зиму провела је у Горњокарловачкој цркви и мати Ангелина из манастира Крушедол, деспотица, жена Стефана Бранковића, а ту је замонашена и кнегиња Јелена Штиљановић, супруга Стефана Штиљановића. У 16. и 17. веку црква је била метох манастира Хиландара. Имала је и једну од најлепших збирки богослужбених књига, од 15. до 20. века, али је она добрим делом нестала током усташких пљачкања у Другом светском рату.

Овде је крштен и чувени историчар Јован Рајић, ковиљски архимандрит. Старешина ове цркве крајем 18. и почетком 19. века био је прота Василије Константиновић. Везан за Карловце, Срем и своје парохијане, потомству је оставио вредне и лепе књиге о историји Сремских Карловаца, занимљиве записе о селима које је походио, пописао је и локалне изворе воде, чесме и бунаре од којих многи данас више не постоје. Марљиви прота, који је подучавао своје парохијане хигијени, оставио је забелешке о ценама основних животних намирница на измаку 1881. године, висини надница, описао 37 места у Срему које је посетио, а сматра се првим писцем историје Сремских Карловаца.