Фараонова мера

Почећу поиздаље, да бих боље видео оно што ми је пред очима, а ни задата тема није од јуче.

У беседи приликом уручења Нобелове награде Египћанин Нагиб Махфуз истиче у први план два неопевана чуда фараонске и исламске цивилизације чијим се изданком сматра. Оба чуда су забележени историјски догађаји.

Прво се тиче фараона чије име Махфуз не наводи, јер га је искључиво интересовао став који је овај заузео  кад је чуо говоркања о грешној вези између члана његовог суда и жене из харема. Уместо да их по кратком поступку погуби, сходно духу времена и особној моћи, фараон је позвао "одабране људе" од реда и закона  и наложио им  да помно испитају ствар, јер жели да сазна истину, да би преступницима могао судити по правди.

(Овакав став  египатски нобеловац сматра  важнијим од  оснивања царстава  и градње пирамида, будући да сведочи убедљивије о слави и величини дотичне цивилизације. "Сва три египатска царства су нестала, а једног дана ће нестати и велике пирамиде, али истина и правда ће остати све док људска врста буде имала мислећи ум и живу савест", каже Махфуз.)

Ово би значило да људска врста не може опстати а задржати своја примарна својства, свест и савест, без истине и правде. (То што је истина много пута издана, а правда издају платила главом,  што се то агресивно  наставља и што ће трајати, не оповргава  изнету тезу, али шири простор за страховање.)

Друго чудо представља, према Махфузу, битну одлику исламске цивилизације, нарочито изражену у првим вековима  другог миленијума нове ере, а то је култ знања.  У једној победоносној бици с Византијом, Арапи су заробили известан број византијских војника, који су након мировних преговора, на изричит захтев победника размењени за књиге "старогрчког наслеђа из области филозофије, медицине и математике". И у овом  сегменту шаролике и пребогате историје цивилизације дух и потреба за њим су однели превагу  над свим што зорно носи атрибуте сјаја, богатства и моћи.

Оба ова догађаја делују јединствено и непоновљиво, као уосталом све што је велико и изузетно. Сличних догађаја, који темељито сведоче  о човековој моралној и духовној зрелости, било је на све четири стране света, у  свим цивилизацијама, разуме се.  Не верујем да је фараон први човек који се својим чином, који делује логично и одлично, тј. закономерно, нашао тамо где нико пре њега није боравио, јер ако су му се диљем историје многи придруживали, вероватно је да се и он неком придружио.

Појединци, и најмоћнији међу њима, одувек су тражили истину да би могли да суде по правди, и  налазили су је, и судили су све док их  стицајем околности и променом смера кретања не би надјачали они  којима су неке друге, опипљивије, вредности лежале на срцу... И ови други, узимали су све више маха.

Да је овај свима нама заједнички свет данас у стању врло проблематичном доиста је труизам, али  ваља помислити да би био још мање наш и још мање заједнички да у њему није било таквих  као фараон или као што су они који су одлучили да заробљенике трампе за књиге. Такви су увек трасирали путеве којим се ређе иде, јер се иде право без обзира на сметње, а правда је штедљива и шкрта, не расипа златнике на своје следбенике, јер су они њени дужници занавек, а не она њихов. И правда и истина траже да им се служи из убеђења.

Тражити истину да бисмо судили по правди важи као закономерно само за оне који држе  да једино по ту цену људска врста  може да опстане.  Закономерно је и радити у складу са својим интересима и жељама, с уверењем да је служење истини и правди опасна заблуда која људе ограничава у њиховим здравим животним наумима.

Ако је Махфуз гестом древног фараона, чије име изоставља као небитно, репрезентовао једну од првих великих цивилизација на земљи, ја се усуђујем, а надам се и смем, да издвојим као репрезентативан један далеко озбиљнији сегмент стварности, који се тиче нашега времена.

Ту скоро, савремени фараон демократске вероисповести (нека то буде синтетички појам који означава све оне који с истином и правдом имају разваљене односе), пре но што ће се упустити у пустоловину суђења  гресима диктатора једне древне земље, оптуживши га претходно да тајно производи оружје за масовно уништавање, прикриће истину коју су му саопштили они којима је било стављено у дужност да до ње дођу. Зашто побогу, кад ју је сам тражио? Ваљда зато  да не би био принуђен да суди по правди. Тиме је поставио антимеру којој се приклонио најмоћнији део савременог света. 

А она може да гласи: Нећу истину, ни данас ни сутра, она ме обавезује да се држим правде. Или: Хоћу истину, дакако, али онакву каква мени одговара. Оне који ми се нађу с руке, дебело ћу наградити, јер њихов сам дужник. Уосталом, истина у дивљем стању, како је неки фанатици схватају, је одвећ истинита, господо, а то значи тврдоглава, жилава, бодљикава; увек говори како је нешто било и да тако мора да остане  –  чуј да остане... С њом се не може како се хоће, већ како она хоће.

Зашто би неком било стало до истине и правде, кад то обавезно води у губитке... Пребацују ми да не знам ни где је Косово, а камоли  његову историју. А кад бих знао, признао бих да је Косово српско и рекао бих – нека им остане. Е па нећу да знам. Није то мој посао. Онај чија је мисија да изравна овај џомбасти свет, да збрише све што штрчи и собом се заноси,  не сме бити сентименталан... Дуго се чекало да демократија победи изнутра, али кад смо се уверили да од тога нема ништа, морамо је уводити споља.