Faraonova mera

Počeću poizdalje, da bih bolje video ono što mi je pred očima, a ni zadata tema nije od juče.

U besedi prilikom uručenja Nobelove nagrade Egipćanin Nagib Mahfuz ističe u prvi plan dva neopevana čuda faraonske i islamske civilizacije čijim se izdankom smatra. Oba čuda su zabeleženi istorijski događaji.

Prvo se tiče faraona čije ime Mahfuz ne navodi, jer ga je isključivo interesovao stav koji je ovaj zauzeo  kad je čuo govorkanja o grešnoj vezi između člana njegovog suda i žene iz harema. Umesto da ih po kratkom postupku pogubi, shodno duhu vremena i osobnoj moći, faraon je pozvao "odabrane ljude" od reda i zakona  i naložio im  da pomno ispitaju stvar, jer želi da sazna istinu, da bi prestupnicima mogao suditi po pravdi.

(Ovakav stav  egipatski nobelovac smatra  važnijim od  osnivanja carstava  i gradnje piramida, budući da svedoči ubedljivije o slavi i veličini dotične civilizacije. "Sva tri egipatska carstva su nestala, a jednog dana će nestati i velike piramide, ali istina i pravda će ostati sve dok ljudska vrsta bude imala misleći um i živu savest", kaže Mahfuz.)

Ovo bi značilo da ljudska vrsta ne može opstati a zadržati svoja primarna svojstva, svest i savest, bez istine i pravde. (To što je istina mnogo puta izdana, a pravda izdaju platila glavom,  što se to agresivno  nastavlja i što će trajati, ne opovrgava  iznetu tezu, ali širi prostor za strahovanje.)

Drugo čudo predstavlja, prema Mahfuzu, bitnu odliku islamske civilizacije, naročito izraženu u prvim vekovima  drugog milenijuma nove ere, a to je kult znanja.  U jednoj pobedonosnoj bici s Vizantijom, Arapi su zarobili izvestan broj vizantijskih vojnika, koji su nakon mirovnih pregovora, na izričit zahtev pobednika razmenjeni za knjige "starogrčkog nasleđa iz oblasti filozofije, medicine i matematike". I u ovom  segmentu šarolike i prebogate istorije civilizacije duh i potreba za njim su odneli prevagu  nad svim što zorno nosi atribute sjaja, bogatstva i moći.

Oba ova događaja deluju jedinstveno i neponovljivo, kao uostalom sve što je veliko i izuzetno. Sličnih događaja, koji temeljito svedoče  o čovekovoj moralnoj i duhovnoj zrelosti, bilo je na sve četiri strane sveta, u  svim civilizacijama, razume se.  Ne verujem da je faraon prvi čovek koji se svojim činom, koji deluje logično i odlično, tj. zakonomerno, našao tamo gde niko pre njega nije boravio, jer ako su mu se diljem istorije mnogi pridruživali, verovatno je da se i on nekom pridružio.

Pojedinci, i najmoćniji među njima, oduvek su tražili istinu da bi mogli da sude po pravdi, i  nalazili su je, i sudili su sve dok ih  sticajem okolnosti i promenom smera kretanja ne bi nadjačali oni  kojima su neke druge, opipljivije, vrednosti ležale na srcu... I ovi drugi, uzimali su sve više maha.

Da je ovaj svima nama zajednički svet danas u stanju vrlo problematičnom doista je truizam, ali  valja pomisliti da bi bio još manje naš i još manje zajednički da u njemu nije bilo takvih  kao faraon ili kao što su oni koji su odlučili da zarobljenike trampe za knjige. Takvi su uvek trasirali puteve kojim se ređe ide, jer se ide pravo bez obzira na smetnje, a pravda je štedljiva i škrta, ne rasipa zlatnike na svoje sledbenike, jer su oni njeni dužnici zanavek, a ne ona njihov. I pravda i istina traže da im se služi iz ubeđenja.

Tražiti istinu da bismo sudili po pravdi važi kao zakonomerno samo za one koji drže  da jedino po tu cenu ljudska vrsta  može da opstane.  Zakonomerno je i raditi u skladu sa svojim interesima i željama, s uverenjem da je služenje istini i pravdi opasna zabluda koja ljude ograničava u njihovim zdravim životnim naumima.

Ako je Mahfuz gestom drevnog faraona, čije ime izostavlja kao nebitno, reprezentovao jednu od prvih velikih civilizacija na zemlji, ja se usuđujem, a nadam se i smem, da izdvojim kao reprezentativan jedan daleko ozbiljniji segment stvarnosti, koji se tiče našega vremena.

Tu skoro, savremeni faraon demokratske veroispovesti (neka to bude sintetički pojam koji označava sve one koji s istinom i pravdom imaju razvaljene odnose), pre no što će se upustiti u pustolovinu suđenja  gresima diktatora jedne drevne zemlje, optuživši ga prethodno da tajno proizvodi oružje za masovno uništavanje, prikriće istinu koju su mu saopštili oni kojima je bilo stavljeno u dužnost da do nje dođu. Zašto pobogu, kad ju je sam tražio? Valjda zato  da ne bi bio prinuđen da sudi po pravdi. Time je postavio antimeru kojoj se priklonio najmoćniji deo savremenog sveta. 

A ona može da glasi: Neću istinu, ni danas ni sutra, ona me obavezuje da se držim pravde. Ili: Hoću istinu, dakako, ali onakvu kakva meni odgovara. One koji mi se nađu s ruke, debelo ću nagraditi, jer njihov sam dužnik. Uostalom, istina u divljem stanju, kako je neki fanatici shvataju, je odveć istinita, gospodo, a to znači tvrdoglava, žilava, bodljikava; uvek govori kako je nešto bilo i da tako mora da ostane  –  čuj da ostane... S njom se ne može kako se hoće, već kako ona hoće.

Zašto bi nekom bilo stalo do istine i pravde, kad to obavezno vodi u gubitke... Prebacuju mi da ne znam ni gde je Kosovo, a kamoli  njegovu istoriju. A kad bih znao, priznao bih da je Kosovo srpsko i rekao bih – neka im ostane. E pa neću da znam. Nije to moj posao. Onaj čija je misija da izravna ovaj džombasti svet, da zbriše sve što štrči i sobom se zanosi,  ne sme biti sentimentalan... Dugo se čekalo da demokratija pobedi iznutra, ali kad smo se uverili da od toga nema ništa, moramo je uvoditi spolja.