Исписница због штафете

Стоматолог Милан Димитријевић члан је Извршног одбора Демократске странке Србије и већ у два мандата њен посланик у српском парламенту. Скупштинску говорницу користи само кад су на дневном реду теме из области здравства и заштите животне средине јер, како каже, сматра да се у ту проблематику разуме и да, својим искуством, може да допринесе решавању проблема. Не воли да се упушта у реплицирање с неистомишљеницима, а говорницу је, каже, само неколико пута искористио да би „одговорио на ноторне неистине”.

Рођен је 1. јануара 1950. године у Ђуприји и једино је дете својих родитеља, оца службеника, прво у једном војном предузећу, па у лозничкој „Вискози”, и мајке, телефонисткиње у пошти. Иако су били Ћупријчани, крајем педесетих родитељи су одлучили да се преселе у Лозницу, „зато што се тамо нису осећали пријатно с обзиром на то да су мог деду, као припадника жандармерије, комунисти стрељали 1944. године, негде поред Мораве, а ни данас не знамо где му је гроб”. Деда му је, иначе, био брат од стрица чувеног Драгутина Димитријевића Аписа, оснивача тајног удружења „Црна рука”, који је стрељан у Солуну 1916. године, „због превратничког деловања”, а рехабилитован 1953. године.

У лозничкој гимназији започео је спортску каријеру, као кошаркаш, „био сам чак и на ширем списку омладинске репрезентације ондашње Југославије” и баш то је био разлог да у трећем разреду гимназије буде одређен за једног од носилаца Титове штафете. Одбио је да носи штафету, уз подршку родитеља, и на десет дана пред крај школске године био искључен из школе. Прича да је то био врло тежак период у његовом животу: „Моји другови су ме избегавали, али тада научите и шта су искрена пријатељства”. Поновио је разред и завршио гимназију и уписао се на Стоматолошки факултет у Београду, али желео је, каже, да докаже да, упркос препрека, може да постигне нешто у спорту, па је уместо на студије отишао у Сарајево у кошаркашки клуб „Жељезничар”. Одиграо је „једну и по сезону у савезној лиги, доказао сам да могу да успем”. Тако је зарадио и први новац, а „биле су то добре паре – примања су била већа него плата мог оца”.

Како у то време није било могуће играњем кошарке обезбедити себи егзистенцију за цео живот, решио је да се врати на факултет. Иако је, због породичне историје, био заинтересован за студије историје, ипак је завршио стоматологију и није се, каже, покајао. На студијама је упознао љубав свог живота, оженио се на трећој години факултета. „Тај студентски брак траје до данас, а заједно смо завршили и студије.” Први посао, али на одређено време, добио је у Лозници, али „тај породични печат ме је стално пратио, па ми је стављено до знања да никад нећу добити стални посао”.

Прича да су у „Политици” он и супруга видели оглас за два стоматолога у Сребреници, уз стан, па су конкурисали и отишли у Сребреницу 1980. године, после Титове смрти, и „већ тада се осећала тиха нетрпељивост између српског и муслиманског живља, тамо пређашњи ратови, чинило се, никад нису били завршени”. Такозвани национални кључ за распоређивање на руководећа радна места, каже, само је продубљивао нетрпељивост. „Већ 1986. се наговештавао распад СФРЈ, почели су разни написи по новинама, па сам зарадио ’епитет’ припадника четничког покрета, који није ни постојао.”

Како се никада није одјавио из Лознице, кад је почео рат у Хрватској 1991. био је мобилисан у санитет и послат на ратиште, а у Сребреници су му остали супруга и двоје малолетне деце. По повратку са ратишта почеле су претње отпуштањем с посла, запленом ловачког оружја, слањем у „некакве затворе у Фочи и Зеници…” Последњи пут је, каже, био у Сребреници 16. априла 1992. године, само да покупи ствари, а на повратку су га зауставила тројица припадника резервне полиције БиХ, међу којима је „био и Насер Орић, који је већ тада важио за вођу муслиманских снага”. Каже да је за неколико минута, колико је трајало већање да ли да буде стрељан ту поред пута, заробљен или пуштен, одједном остарио. Не сећа се како је пуштен, али успео је да стигне у Братунац. „Та три минута су ми била дуга као година.”

Вратио се у Лозницу, отворио приватну ординацију, али није било лако радити у ондашњим политичким приликама. Одлучио је да се, први пут, активно укључи у политику, а „логичан избор је била Демократска странка Србије, јер је Војислав Коштуница с људима око себе заступао мени блиску идеју”. После локалних избора 1996. био је шеф посланичке групе „Заједно”, касније су прешли у Београд, где је радио као градски секретар за здравство и био смењен 2003. после сукоба ДСС-а са остатком ДОС-а. Сада је „само” посланик.

Политика му је, каже, донела и проблеме, али и „једно велико, право и искрено пријатељство с Драганом Јочићем и због тога сам срећан”.

Супруга је директор Студентске поликлинике у Београду, а имају двојицу синова, један је завршио археологију, други вајарство на Факултету примењених уметности, „још немају посао”. Сваки слободан тренутак, каже, користи за риболов и лов, „мислим да нико тако не познаје Дрину као ја (смех) ”. Прича да лови само предаторе који угрожавају друге врсте у ловиштима, углавном лисице и дивље свиње, а уме и да спреми ловачке специјалитете, мада то ретко ради. „Моја мајка и супруга су врсне куварице, па то препуштам њима (смех).”