Реметилачки Рама и реакције

Изјава aлбанског премијера Еди Раме о уједињењу Албаније и Косова наставак је реторике његовог претходника Берише, а ремитилачка је по крхки мир и стабилност у региону. И опасна, уколико иза ње стоји дефинисана политика, што ми не знамо па, углавном, реагујемо под повишеном температуром.

Полудеманти Хашима Тачија деловао је неуверљиво. За здраву памет увредљиво делују изјаве Раминог саветника да је премијер погрешно интерпретиран јер није говорио о националном јединству, те министра иностраних послова Бушатија да је премијер „дао бесу међународној заједници“ да се границе неће мењати!

Формално пристојна реакција из Брисела овде је оцењена као недовољно оштра и, уз подсећање на неке раније случајеве, по Србију селективно неповољна. Утолико пре што је комесарка за спољне послове ЕУ Могерини током посете Приштини подржала дијалог између „две равноправне стране... две независне земље“, што, као и раније неусклађене поруке уније, охрабрује албанске наде на Косову и уноси забуну у погледу бриселске политике. Као такве, нису могле умирити овадашњу јавност ни званичнике, одакле су послате оштре реакције.

Интересантан је изостанак уобичајеног реаговања Немачке, а и неких земаља које нису признале независност Косова, и суседа (Македоније, Грчке, Црне Горе) на које се Рамина изјава такође односи. То би требало да подстакне надлежне на озбиљну анализу и извлачење закључака. Јер то није ништа ново!

Поред реторике, Тирана своју стратегију уједињења покушава да реализује применом „меке силе“ тј. многобројним регионалним иницијативама и низом споразума о увођењу безвизног режима, и о стварању уније с Косовом, Македонијом и Црном Гором, што није наишло на очекиван одзив сумњичавих суседа али, наравно, ни на подршку ЕУ. Отуда нагласак званичника и Албаније и Косова на опредељења и перспективе евроинтеграција, као оквир у коме би могли остварити сада нереалну идеју о стварању „велике Албаније”.

Зато се готово са сигурношћу може закључити да ни Албанија ни, нарочито, Косово не би смели учинити ништа што би омело њихов пут ка ЕУ, јер без подршке и помоћи Брисела неће имати ни условa да о томе размишљају. Поред тога, маневарски простор Косова ограничен је одредбама Ахтисаријевог плана о непроменљивости граница: нема поделе Косова, нема уједињења покрајине са другим земљама, што је, под притиском контакт-групе, уписано у устав Косова.

Међутим, при оцени озбиљности и, последично, опасности од идеје о „великој Албанији”, треба имати у виду и то да је њено повремено лансирање у функцији унутрашњих политичких потреба Албаније, тренутно уочи локалних избора, а и због скретања пажње јавности са сиромаштва, корупције, неразвијене демократије и одсуства перспективе. Што важи и за оштре реакције наших званичника оптерећених многим проблемима које мање више неуспешно решавају.

Уз то, јасно је да потез званичника из Тиране представља притисак на ЕУ да убрза процес европских интеграција Албаније и Косова, а, посредно, и осталих балканских земаља.

Иако се тиме релативизује идеја свеалбанског уједињења, не сме се ни потценити опасност коју она носи, што значи да није довољно да се наша и реакција других суседа ограничи на мање-више оштре осуде! Потребно је, а то је задатак наше дипломатије и њених служби, утврдити реалну утемељеност идеје, дугорочну политику и континуирану активност. Значајна полуга за то је заједничко опредељење за евроинтеграције где, за сада, Србија стоји најбоље.

Билатерална и сарадња у оквиру регионалних споразума и институција, посебно на економском плану, уз јачање поверења, утицаће на ослобађање од наслеђа прошлости оптерећене националном искључивошћу, и допринеће успостављању мира, стабилности и безбедности на трусном подручју Балкана. Што ће, извесно, подржати Европска унија конструктвним односом и финансијском потпором.

Дипломата у пензији