Remetilački Rama i reakcije

Izjava albanskog premijera Edi Rame o ujedinjenju Albanije i Kosova nastavak je retorike njegovog prethodnika Beriše, a remitilačka je po krhki mir i stabilnost u regionu. I opasna, ukoliko iza nje stoji definisana politika, što mi ne znamo pa, uglavnom, reagujemo pod povišenom temperaturom.

Poludemanti Hašima Tačija delovao je neuverljivo. Za zdravu pamet uvredljivo deluju izjave Raminog savetnika da je premijer pogrešno interpretiran jer nije govorio o nacionalnom jedinstvu, te ministra inostranih poslova Bušatija da je premijer „dao besu međunarodnoj zajednici“ da se granice neće menjati!

Formalno pristojna reakcija iz Brisela ovde je ocenjena kao nedovoljno oštra i, uz podsećanje na neke ranije slučajeve, po Srbiju selektivno nepovoljna. Utoliko pre što je komesarka za spoljne poslove EU Mogerini tokom posete Prištini podržala dijalog između „dve ravnopravne strane... dve nezavisne zemlje“, što, kao i ranije neusklađene poruke unije, ohrabruje albanske nade na Kosovu i unosi zabunu u pogledu briselske politike. Kao takve, nisu mogle umiriti ovadašnju javnost ni zvaničnike, odakle su poslate oštre reakcije.

Interesantan je izostanak uobičajenog reagovanja Nemačke, a i nekih zemalja koje nisu priznale nezavisnost Kosova, i suseda (Makedonije, Grčke, Crne Gore) na koje se Ramina izjava takođe odnosi. To bi trebalo da podstakne nadležne na ozbiljnu analizu i izvlačenje zaključaka. Jer to nije ništa novo!

Pored retorike, Tirana svoju strategiju ujedinjenja pokušava da realizuje primenom „meke sile“ tj. mnogobrojnim regionalnim inicijativama i nizom sporazuma o uvođenju bezviznog režima, i o stvaranju unije s Kosovom, Makedonijom i Crnom Gorom, što nije naišlo na očekivan odziv sumnjičavih suseda ali, naravno, ni na podršku EU. Otuda naglasak zvaničnika i Albanije i Kosova na opredeljenja i perspektive evrointegracija, kao okvir u kome bi mogli ostvariti sada nerealnu ideju o stvaranju „velike Albanije”.

Zato se gotovo sa sigurnošću može zaključiti da ni Albanija ni, naročito, Kosovo ne bi smeli učiniti ništa što bi omelo njihov put ka EU, jer bez podrške i pomoći Brisela neće imati ni uslova da o tome razmišljaju. Pored toga, manevarski prostor Kosova ograničen je odredbama Ahtisarijevog plana o nepromenljivosti granica: nema podele Kosova, nema ujedinjenja pokrajine sa drugim zemljama, što je, pod pritiskom kontakt-grupe, upisano u ustav Kosova.

Međutim, pri oceni ozbiljnosti i, posledično, opasnosti od ideje o „velikoj Albaniji”, treba imati u vidu i to da je njeno povremeno lansiranje u funkciji unutrašnjih političkih potreba Albanije, trenutno uoči lokalnih izbora, a i zbog skretanja pažnje javnosti sa siromaštva, korupcije, nerazvijene demokratije i odsustva perspektive. Što važi i za oštre reakcije naših zvaničnika opterećenih mnogim problemima koje manje više neuspešno rešavaju.

Uz to, jasno je da potez zvaničnika iz Tirane predstavlja pritisak na EU da ubrza proces evropskih integracija Albanije i Kosova, a, posredno, i ostalih balkanskih zemalja.

Iako se time relativizuje ideja svealbanskog ujedinjenja, ne sme se ni potceniti opasnost koju ona nosi, što znači da nije dovoljno da se naša i reakcija drugih suseda ograniči na manje-više oštre osude! Potrebno je, a to je zadatak naše diplomatije i njenih službi, utvrditi realnu utemeljenost ideje, dugoročnu politiku i kontinuiranu aktivnost. Značajna poluga za to je zajedničko opredeljenje za evrointegracije gde, za sada, Srbija stoji najbolje.

Bilateralna i saradnja u okviru regionalnih sporazuma i institucija, posebno na ekonomskom planu, uz jačanje poverenja, uticaće na oslobađanje od nasleđa prošlosti opterećene nacionalnom isključivošću, i doprineće uspostavljanju mira, stabilnosti i bezbednosti na trusnom području Balkana. Što će, izvesno, podržati Evropska unija konstruktvnim odnosom i finansijskom potporom.

Diplomata u penziji