Седам деценија чачанске „фабрике” кошаркаша

Чачак – Из фискултурног друштва у Чачку пред крај Другог светског рата настала је кошаркашка секција, па је као дан оснивања КК Борац убележен 25. април 1945. године. Чачани су прву утакмицу, пријатељску разуме се, јер првенство државе тада још није било успостављено, одиграли против Црвене заставе у Крагујевцу и победили са 16:14, наступајући у саставу: Александар Керковић, Стојан Стишовић, Андрија Тодоровић, Ђорђе Николић, Милан Николић, Слободан Новоградић, Миломир Ненадић, Миодраг Пантелић, Драгослав Николић, Добривоје Азањац и Милорад Станојевић.

Много година касније, завичајни поета и музичар Бора Ђорђевић спевао је строфу: „Кад је кошарку измислио Творац, одмах је основао чачански Борац”. Па додао: „Нама је Бог лично одредио правац да овде, у Чачку, играмо ’моравац’”. И, напослетку: „Биће нових Радмила, биће нових Кића, Чачак је колевка успешних младића”.

Између редова и рима клупског летописа, уденута је и неизоставна реченица: највеће име и легенда КК Борац је Радмило Мишовић (72), најбољи спортиста града Чачка у 20. веку. Апсолутни таленат за све, од кошарке и рукомета до риболова и голубарства, рођен је две године пре оснивања Борца, у кући првој до цркве у средишту града и, судбински везан за родно огњиште, остао ту да живи све своје године. А могао је да бира на коју страну света да крене.

Радмило Мишовић пред кућом у којој је рођен и где је провео читав живот Фото Г. Оташевић 

У лето 1963, рецимо, одбио је понуде о којима играчи сневају. Најдаровитији кошаркаш српске провинције три пута је био на тренинзима у Партизану и увек бежао из Београда у Чачак, не одигравши ниједну званичну утакмицу за „црно-беле”.

– Сместили су ме у стан код неког генерала Тарабића, близу „Ексцелзиора”. Међутим, као да нисам био у Београду, мисли су ми стално летеле овамо. Тада сам могао да одем и у Сплит, Белгију или Италију, али сам одлучио да се вратим у Чачак. Овде сам морао да издржавам породицу и око стотину голубова – прича Радмило Мишовић за „Политику”.

Две деценије (1958–1978) играо је за Борац, на вратима његове хотелске собе увек је стајала цедуља с поруком која је замењивала стражара: „Играч се одмара”. Земљак Драган Кићановић, данас генерални конзул Србије у Трсту, прославио се изјавом датом у време кад је био најбољи аматерски кошаркаш на свету: „Али у Чачку, ја сам тек други”.

Мишовићев кошаркашки животопис је непоновљив. Почео је да тренира у осмој, прву утакмицу одиграо и први кош постигао као пионир у десетој. У сениорски тим Борца ушао је као петнаестогодишњак и у црвено-белом дресу одиграо 22 првенства, 12 као капитен. У Првој савезној лиги СФРЈ има 249 утакмица са просеком од 27 поена, у време кад није било тројки.

Пет пута је био први стрелац шампионата СФРЈ, а једном је Партизану у Београду (16. марта 1968) дао 54 поена. Кад је коначно спаковао дрес, радници чачанске „Хидроградње” сазидали су и поклонили му викендицу у Међувршју, па је отишао на пецање.

Данас има обичај да попије кафу код ћерке у „Кошу”, а најчешће друштво за столом су му некадашњи кошаркаш Зоран Биорац, предузетник Милан Кујунџић и бивши фудбалери Борца, Предраг Кулашевић Гагило, који је Радмилов исписник, и две године старији Душан Радоњић Ћука.

Мишовић воли Србију изнад свега и ето објашњења због чега није напуштао завичајне пределе. Понекад се, у причи, вратимо у оне четири године кад је био народни посланик у Скупштини Србије, као члан Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Или у 1999. годину, кад је прикупљао и слао помоћ браниоцима отаџбине. Шта би данас пожелео?

– Имам две жеље. Да 9. маја будем присутан на војној паради у Москви и да мог кума Ћуку престане да боли колено, јер је најбољи човек на свету – вели Мишовић.

Разочаран због положаја у граду чију је спортску и друштвену историју управо он обележио („Не тражим да ми купе ’мерцедес’, али су макар могли да ме позову на кафу, у управу града или у клуб.”), каже да је један од најдражих поклона добио недавно у Ваљеву. Тамо му је председник Металца проф. др Бошко Ђукановић уручио икону Пресвете Богородице (170х150 центиметара), прогласивши га „епископом српске кошарке”.

Г. Оташевић

-----------------------------------------

Кићановић и Обрадовић

Дрес Борца носили су и Драган Кићановић (62) и Жељко Обрадовић (55) изградивши, затим, светске каријере. Кићановић је освојио златну медаљу на првенствима Европе 1973, 1975. и 1977, сребрну 1981, бронзану 1979. Освојио је Балканска првенства 1973, 1974, 1975. и 1976. Са светских првенстава има златну медаљу из Маниле (1978), сребрну из Порторика (1974) и бронзану из Калија (1982). Донео је злато са Олимпијских игара у Москви 1980.

Жељко Обрадовић један је од најуспешнијих кошаркашких тренера yЕвропи. Једини је y свету освајао златне медаље на шампионатима света и као играч и као тренер. Са Партизаном је освојио Куп шампиона Европе (1992), a исто поновио 1994. са шпанским Хувентудом, затим Реал Мадридом (1995) и пет пута са Панатинаикосом (2000, 2002, 2007, 2009. и 2011). Са Мадриђанима 1997. освојио је Куп купова, са италијанским Бенетоном 1999.Суперкуп Италије, 2000. У сезони 2006/2007 Обрадовић је предводио Панатинаикос до троструке круне и добио награду „Александар Гомељски” која се додељује најбољем европском тренеру. Са селекцијом СРЈ 1995, заједно са Душаном Ивковићем, освојио је Првенство Европе y Атини, 1996. на Олимпијади y Атланти као први тренер, сребрну медаљу, a1997. Првенство Европе y Шпанији и1999. бронзану медаљу y Француској.