Уписна политика државе или парадокс свемогућег

Април је месец када у Холандији цветају лале и када се у Србији одређује број студената који ће се у јуну уписати на факултете о државном трошку. У Србији има око 240.000 студената, од тога највећи број студира на високошколским установама чији је оснивач држава. Сваког јуна уписујемо око 35.000 бруцоша, а држава финансира половину од овог броја.

Држава има право да контролише број студената чије школовање плаћа и да утиче на образовне профиле. Годинама уназад она ово право остварује крајње формално и без много преиспитивања, а више је разлога за то. Најпре да нешто разјаснимо: држава је нешто што не постоји или, ако и постоји, сигурно не зна да мисли или да произведе смислену уписну политику. Уместо државе одлуке доносе људи, и то на основу онога шта лично знају, умеју или смеју. Рецимо, у образовању је веома битан континуитет, а ми смо само од прихватања болоњске реформе (2005) променили пет министара просвете! Други проблем је у томе што су за трасирање политике уписа потребни поуздани и детаљни подаци. Требало би не само да знамо које су нам професије потребне данас, већ шта је то што ће бити тражено у наредних пет, десет или двадесет година. Доста је о томе речено у Стратегији развоја образовања у Србији до 2020, као и у недавно усвојеним акционим плановима, али остаје и доста тога да се прецизира. Трећи проблем је у вези са тренутно важећим системом државног финансирања високог образовања, од чега зависи дефинисање структуре уписа. Док се тај проблем не реши, свака прича о уписној политици биће празна академска расправа.

Веза између начина финансирања и уписне политике је у томе што држава наше факултете (понављам: факултете, не универзитете) финансира готово искључиво према једноставном квантитативном критеријуму, а то је број уписаних буџетских студената. Квалитет студирања се често помиње, али га у формулама за обрачун прихода од државе нема. Зато су факултети у позицији да се често позивају на квалитет, али се искључиво боре за број уписаних студената. Борба за број уписаних студената – заправо, борба за опстанак факултета – јесте једино на чему је заснована тренутна уписна политика у којој држава има само формалну контролу. Од спољашњих фактора који овакав упис контролишу најважнији је (не)популарност одређених факултета и њихових студијских програма. Већа популарност има различите узроке, а права потреба за кадровима, односно, лакше запошљавање, присутни су тек код малог броја факултета, по правилу код оних из области информационих технологија. Међутим, сви знамо да постоји огромно интересовање за студирање и оних струка за које посла уопште нема. Тек ту не бих да улазим у детаљну анализу, али сложићемо се да има деце која (самостално, или под утицајем родитеља) нешто, једноставно, воле и желе да студирају. На другој страни, имамо и стални падинтересовања за студирање неких студијских програма, што опет има своје разлоге. Било како било, факултети који немају проблема с привлачењем студената труде се да своју популарност одрже, они други настоје да је успоставе или, много горе, снижавају критеријуме онолико колико треба. Циљ је једноставан – број буџетских места мора некако бити попуњен. Да ли неко овде размишља о томе колико и каквих стручњака Србији уопште треба? Наравно да не, али будимо реални и не тражимо немогуће: како да очекујемо од неког факултета да сам смањи број својих студената и да се због тога суочи са затварањем!?

Ваљда сам објаснио зашто факултети никада неће сами мењати уписну политику, али ствар је у томе што исто важи и за државу. Парадокс омнипотенције нас учи да ни свемогући не могу да направе оно што се противи логици. Држава је направила камен који, како изгледа, не може да подигне. Сачинила је високо образовање с таквим моделом финансирања који јој не дозвољава да сама води креативну политику уписа. Поновићу: ако држава неком факултету препоручи смањење броја студената на половину, она му је, уствари, саопштила да ће му финансирање наредне године бити преполовљено. А ово, само незнатно поједностављено, значи да тај факултет мора да отпусти половину наставника или да непромењеном броју професора преполови плате. На факултетима у иностранству има много начина да се смањи број студената, али то не може да се одрази на егзистенцију самог факултета.

На крају, још један „мали” проблем. Многима у високом образовању тренутни начин финансирања одговара, и ја то разумем. Немам ни права да осуђујем, посебно ако нисам у њиховој позицији, а нисам. Једино што имам озбиљне потешкоће да их слушам када говоре да разумну уписну политику држава може да креира и у условима оваквог финансирања. Имам разумевања за лични интерес, али немам времена за губљење. Имам и став: наше високо образовање зависи од тога колико га високо сами поставимо, посебно колико га поставимо изнад наших индивидуалних интереса. Без тога, са уписном политиком биће исто и наредног пролећа. А и за даље се зна: студенте у рано лето уписујемо, они у касну јесен протестују, а високо образовање не излази из дубоке зиме.

*Редовни професор Рударско-геолошког факултета, дописни члан САНУ