Обреновчани против бусплуса

Марксова теза – она да класе на власти сопствене интересе представљају као опште–може послужити као одличан дијагностички апарат: идентификовање агенди које се представљају као интереси свих је у исто време и идентификовање владајуће класе. Тако нам се пројекат „Београд на води” представља као интерес свих, иако је нејасно какав то бенефит може имати неко ко већ сада не припада привилегованој касти. Формирање ексклузивних урбаних средина последица je инхерентне тежње капитала да се његов ток и власници концентришу у просторно и популационо изолованим мехуровима. Али такви пројекти имају и нежељени нуспроизвод: социјални слојеви са дна показују иритантну жељу за лоцирањем близу токова капитала, па се ова класна напетост мора амортизовати ексклузивизацијом приступа центрима.

Једно од решења је комодитизација јавног превоза и управо се због тога јавни превоз већ неколико деценија налази у домету интереса капитала, и на њега се врши притисак кроз захтев за „тржишним” пословањем. Али, када се ствари нађу на тржишту, приступ њима постаје ограничен па се намеће закључак да је прави циљ ове агенде жеља за ограничавањем могућности просторне и социјалне мобилности. Увођење оштре контроле карата само изгледа као обичан здраворазумски потез, али нас Марксова досетка с почетка текста подсећа да је свако „здраворазумско” само димна завеса развијена испред неког партикуларног интереса. Изградња „Београда на води” као чворишта тока капитала те стамбеног подручја за његове власнике, са једне стране, и стављање јавног превоза у функцију интереса власника капитала, са друге стране, су, тако, органски повезани у оквиру једног стратешког плана. Класна хигијена станишта за власнике капитала ће се обезбеђивати онемогућавањем приступа онима који немају новац да плате услугу мобилности, па ће и превоз постати једна од полупропусних мембрана за селекцију пожељних и непожељних. Испада да је „штедња” уперена искључиво ка репродукцији класних односа, што је увек интерес само владајуће класе.

Уколико ово изгледа као теорија завере, погледајмо шта се дешава на терену: последњих се месеци линија Обреновац–Београд налази под посебним режимом контроле, онаквим какав се не виђа у центру (аутобуси се чак и заустављају током контроле, што није дозвољено) и већина инцидената у последње време долази управо са овог правца. Никад краја обичајима владајућих класа, па није наодмет подсетити и на онај да насиље помоћу којег репродукује класне односе сели на периферију! Тако настаје и коначна предност центра: слобода од насиља и слика насиља. Можда је у питању „коначно решење” комунално-класног проблема јер историја познаје сличне примере: између осталог и онај када је Немачка зарад здравља очију привилеговане групе својевремено измештала насиље којим је производила расни ред–у Пољску.

Становници периферије су у својим мукама усамљени – слике овог насиља не допиру далеко, сналазе се како знају, па преко „Фејсбук” стране „Бесплатан превоз за Обреновчане” захтевају бесплатан јавни превоз као сервис грађана. А парадокс налазимо тек када дођемо на ниво дневне политике: обреновачки одбор СНС-а започео је прикупљање потписа за смањење цене превоза. Изгледа крајње парадоксално, собзиром на то да је тај одбор део странке која се јако упела у приватизацију јавних сервиса, па и јавног превоза. Али парадоксално је на први поглед, јер потез општинског одбора владајуће странке само ће омогућитиамортизацију једне потенцијално политички опасне иницијативе, будући да тражење смањења цене значи и имплицитну тврдњу да комерцијализација превоза принципијелно нијелоша. И да је једина спорна тачка тих неколико динара горе-доле, а не чему јавни превоз, нама као заједници, треба да служи? А изгледа да он у овом тренутку нема функцију еманципације припадника просторне и социјалне маргине и да је стављен у погон интереса владајућих класа.

Антрополог и магистар политичких наука