Непознати Нушић о палилулској сиротињи

Редитељ Егон Савин протеклих дана почео је пробе у Београдском драмском позоришту ретко извођене, позне Нушићеве драме „Иза Божјих леђа”, која за ауторовог живота није штампана. Поред режије Егон Савин потписује и адаптацију, идејно решење сценског простора и избор музике. Костимограф је Јелена Стокућа, дизајн звука потписује Зоран Јерковић, а сценски говор др Љиљана Мркић Поповић. У глумачкој екипи су: Милош Биковић, Јово Максић, Хана Селимовић, Оливера Викторовић Ђурашковић, Слађана Влајовић, Добрила Илић, Слободан Ћустић, Дејан Матић Мата, Сандра Бугарски, Ивана Николић, Драгиша Милојковић и Зоран Ђорђевић. Премијера је почетком јуна на сцени „Раде Марковић” БДП-а.

– Нушић је изузетан драмски писац кога су, услед неразумевања његовог драмског стваралаштва, прозвали комедиографом. Уверен сам да је Бранислав Нушић подједнако велики драмски писац, као и комедиограф. Не слажем се са историчарима и теоретичарима књижевности, и критиком оног времена која је једноставно дисквалификовала његове драме. Сматрам да сам то са комадом „Иза Божјих леђа” донекле и доказао, а надам се да ћу имати прилике да поред ове драме радим и „Пучину” и његову сјајну драму „Јесења киша” – каже Егон Савин.

Нушићево остварење „Иза Божјих леђа” са елементима водвиљског, како су тврдили тадашњи теоретичари, и мелодрамског, бави се грађанским животом у Београду, бесмислом у којем се људи често налазе, а најављивано је у првим година прошлог века под именом „Палилулска трагедија”. Попут његових других штива и оно је имало занимљиву и трагичну судбину. Драма је најпре објављена као приповетка, насловљена „Палилулски роман”, давне 1905. године, а приказана је на сцени Народног позоришта у Београду четири године касније, септембра 1909. године. Тадашњи критичар „Политике” потписан иницијалом У., а се сматра да је реч о Јефти Угричићу, иначе Нушићевом другу из детињства, у броју од 17. септембра те године наводи да је ова драма „проткана необичним животом који је толико шарен и занимљив да се од почетка до краја може пратити са подједнаким интересовањем”.

– Дело „Иза Божјих леђа” има елементе мелодрамског, али не и водвиљског. То је оно што су му и највише замерали, што је заправо дата црна слика Београда. Нема ништа у себи комично, али колоритно да и аутентично. Нушић у овој драми заправо драматизује своју приповетку „Палилулски роман”, а опет та приповетка је настала на основу истинитог догађаја. Комад „Иза Божјих леђа” посебан је и специфичан, и значајан по томе што је у питању социјална драма у миљеу периферијске сиротиње. Дело и темом и садржајем одлично кореспондира са овим временом социјалног безнађа у којем живимо. Са друге стране Београд, његова периферија, питорескни ликови направљени са много духа и једна изузетно дирљива и потресна љубавна прича у центру је пажње и у потпуности је налик на савремене црне хронике – открива Савин.

Током Првог светског рата рукопис је изгубљен и тако је остао необјављен, све до 1964. године када је штампан први пут поводом обележавања стогодишњице Нушићевог рођења. Дело је реконструисано и рестаурирано на основу преписаних улога које су сачуване у архиви Народног позоришта у Београду.

– Велики писци међу којима је и Нушић су индиферентни у односу на временска померања и времена из којих их посматрамо и читамо. То је величанствено дело које антиципира и будућност, а садржи се и у прошлости подједнако. Нисам у том смислу вршио никаква померања. Мени је атрактивно управо то време настанка драме, крај 19. почетак 20. века када се тај комад и збива, јер за разлику од ових других драма које су заправо грађанске драме у миљеу буржоазије, ово је београдска периферија, Палилула. Веома, веома питорескан, колоритан миље са добро направљеним ликовима. Наравно, урадио сам одређену адаптацију комада. Избацио сам многе ствари, променио редослед сцена јер прошло је толико година и мислим да оно што може да буде разлика између нашег и оног времена, јесте само квантитет и драматургија. Важно је данас уприличити класично дело сензибилитету савременог гледаоца – каже наш саговорник.

Нушићев колорит у овом делу, како су бележили тадашњи критичари, је бујан, пун шаренила, са вешто насликаним типовима са београдске периферије. Комад „Иза Божјих леђа” је слика средине, али у којем нема средине и сређеног живота. Нушићеви јунаци у исто време претерано мрзе и воле, кукавице постају хероји, а прељубници изигравају моралне чистунце и чуваре морала.

– Од времена писања комада много се тога променило, јер је прошло више од једног века, али позориште инклинира вредностима. Мислим да чак и наше савремено позориште које је све више естрадно препознаје драмски квалитет, а сматрам да овакав комад то заслужује. А што се тиче социјално-политичког контекста и он се суштински није променио. У делу има пуно моралисања од стране људи који живе ван сваког моралног кода – закључује Егон Савин.