Москва и Техеран руку подруку

Најава Русије да ће Ирану испоручити ракетне системе С-300 изазвала је буру негодовања са оне стране Атлантика. Па и не малу дозу страха. „То је директан удар у наша леђа”, поручују амерички сенатори, пренебрегавајући при томе чињеницу да сличну политику, од краја хладног рата, спроводи и њихова земља, и то на много осетљивијем тлу, у Европи. Директно уз руске границе.

Гледајући из овог угла, одлука Техерана да се, зарад одрицања од свог нуклеарног истраживачког програма за који су Американци били убеђени да је намењен искључиво у војне сврхе, снабде руским одбрамбеним ракетама, после свега изгледа сасвим логична. Као и чињеница да је наставак размештања америчких система противракетне одбране на Старом континенту, што је правдано управо опасношћу са стране Ирана, постао потпуно бесмислен, објаснио је недавно војни аналитичар „Политике” Мирослав Лазански. Наравно, под условом да ти системи заиста нису уперени против Русије, у шта је тешко поверовати.

Иначе, ракетни системи С-300 намењени су одбрани од непријатељских борбених авиона и крстарећих ракета. Развијени су још у совјетско доба да би у међувремену били додатно усавршавани, претворивши се до данас у једно од најмоћнијих оружја на планети.

Ипак, оно што америчке сенаторе брине више од С-300 јесте чињеница да Русија и Иран склапају све више међусобних пословних аранжмана. Према „Вашингтон тајмсу”, Русија не може партнерима из иностранства да понуди претерано велику лепезу производа за свакодневне потребе, али зато може да понуди најквалитетније наоружање. И то и чини.

Другим речима, сав онај добитак који су САД до сада извлачиле из којекаквих локалних, мањих или већих војних сукоба, продајући оружје свим зараћеним странама, могао би да буде опасно умањен. Управо због свега што нуди конкурент – Русија.

А где „пролази” оружје проћи ће и много безопаснија роба, инвестиције, заједнички пројекти... Успешност таквог приступа Москва је већ доказала стратешком сарадњом са Кином. Иран, као друга по величини држава у региону Средњег истока, непосредни копнени сусед са Азербејџаном и Јерменијом, а преко Каспијског мора и са Казахстаном и Русијом, идеалан је партнер за свакога ко намерава да прави добре послове и економски и политички се ушанчи у овом делу света.

Досадашња политика САД заснована на подгревању и одржавању „тихих непријатељства” више не даје резултате. Тамошње компаније за производњу оружја које су извлачиле богате профите из свих досадашњих ратова, светских и локалних, па чак и из, такозваног хладног рата – нашле су се на муци. Најсавременије борбене авионе, осим у Русији, сада праве и у Индији и Кини.

Па и Европа, тачније – ЕУ, као главна узданица Вашингтона и америчких пословних компанија, почела је да размишља на другачији, прагматичнији начин. Свесни да им бесконачан сукоб са Русијом (мада без полупаних глава) и економске санкције које су увели највећој држави у свету због грађанског рата у Украјини само штете – и овде су на источног суседа почели да гледају другачијим очима. Расцеп између оних који се безусловно покоравају америчким наређењима и оних који мисле својом главом сваким даном све је већи.

Предстојећа велика прослава Дана победе, планирана да буде одржана у Москви 9. маја, унела је праву панику међу политичаре ЕУ. Једни, зарад сећања на заједничку борбу против нацизма, сматрају за своју патриотску дужност да присуствују свечаности у Москви. Други, који су рат доживели на другачији начин, или су у њему завршили на страни губитника, не желе да буду виђени на бини са онима који су им тај пораз нанели.

Вести о томе ко ће путовати у руску престоницу, а ко неће, противречне су и мењају се свакодневно. Ипак, чак и да на крају сви погну главу и не придруже се московском слављу, то неће умањити њихове несугласице. Напротив, само ће их још више подстакнути.

И док САД и Европа, свесно или несвесно, призивају дух „хладног рата”, Русија прави послове са онима са којима то може. Стицајем околности то су земље са економијама које се најбрже развијају (БРИКС) и оне чији утицај на геостратешкој мапи свакога дана све више расте.

Не треба сметнути с ума ни чињеницу да би јачим међусобним стратешким везивањем и Русија и Иран додатно осигурали сопствену безбедност. А у данашњим приликама то је велики поен. Поготово ако се зна да су обе земље већ годинама на мети управо Вашингтона. Европљани су у тој игри углавном ситни помагачи или неми посматрачи.

Како год било, Иран наоружан ракетним системима С-300 неће више бити иста земља. То знају и његови најближи суседи, али и већ поменути сенатори у Вашингтону.