Грешке Европе на Балкану

Како је могуће да Европска унија, као најуспешнији модел регионалне интеграције у историји и најзначајнији трговински блок на свету, није успела да заокружи своје границе на континенту и да заврши уједињавање кроз интеграцију свог „меког трбуха” – централног Балкана? Део објашњења сигурно лежи у провинцијалности домаће елите, која је од почетка овог века идеју европске интеграције користила као смоквин лист, да прикрије недостатак аутентичне идеје о сопственом развоју и специфичној улози на светском тржишту. Уместо да се сагледају шансе које би регион могао имати у 21. веку, најлакше је било укључити „аутоматског пилота” и штанцовати слогане о европској будућности која би по аутоматизму гарантовала просперитет и стабилност, без домаћег инпута и рада. Међутим, добар део одговорности сноси и европска елита, која није знала шта би с Балканом и није препознала његов геоекономски потенцијал на глобалној сцени. Зашто је дошло до маргинализације Балкана и какви су изгледи за будућност?

Након завршетка хладног рата, у коме је играла споредну и несамосталну улогу, Европска унија је добила прилику да се поново афирмише као глобални играч и један од полова новог светског поретка који се помаљао. Први ударац успону Европе управо се догодио на нашим просторима, где се свеже формирана ЕУ показала нејединствена и недорасла водећој улози у решавању прве „своје” кризе – распада бивше СФРЈ. Од тог времена датира инстинкт Европе да Балкан посматра пре свега као безбедносно питање. То је први системски проблем. У пракси то значи да се акценат стављао на стабилизацију и пацификацију, а не на развој и пуну интеграцију региона. Овакав приступ, разумљив до 2000. године, показао се као потпуно промашен, па и контрапродуктиван за новији период.

Уместо да се подржи изградња инфраструктуре на Балкану, како би регион постао један од европских мостова ка Медитерану, Блиском истоку и Евроазији, финансијска подршка се свела углавном на питање демократских и административних капацитета. Колатерална штета оваквог става је и Коридор 10, који је скинут са листе магистралних европских праваца, а требало је да буде изграђен још за Олимпијске игре у Атини 2004. године. Цену за минималан ангажман Европе на Балкану индиректно је платила и Грчка, која је тако остала без развијеног залеђа и добре везе са Панонском низијом. Данас интерес за инфраструктуру у Србији и региону показују друге макрорегионалне силе, попут Кине, Русије и Турске, које тако подсећају Брисел да је концепт центра и периферије одавно превазиђен.

Исто тако, уместо да се подрже традиционалне државе у региону, процес фрагментације и уситњавања територија је настављен и у току претходне деценије. Европска унија је подржала тај процес, иако он евидентно смањује шансе свих субјеката у региону да буду релевантни кандидати за европско проширење. Долазимо до трагикомичних ситуација, попут оне да државе региона једна другој препродају преводе европских регулатива са једне варијанте истог језика на другу, док суштински све стоје у месту. Процес стварања нових ситних држава ишао је на руку другим макрорегионалним силама које делују на Балкану и које у овом тренду виде прилику да стекну нове пулене и повећају могућност утицаја и мешања у билатералне односе у региону. Европа је нето губитник у оваквом сценарију, јер остаје без могућности самосталног деловања на Балкану.

Поред гледања Балкана искључиво кроз безбедносну призму, други системски проблем представља затварање Европске уније у себе, тренд покренут неуспехом ратификације Европског устава још 2005. године. Тај пораз европска елита је погрешно протумачила као казну јавног мњења због великог проширења на источну Европу 2004. године. Даље проширење на остатак континента тако је престало да буде приоритет, под изговором да је неопходно прво консолидовати и продубити постојећу интеграцију. Међутим, у савременом међуповезаном свету, унутрашње реформе су могуће једино кроз сагледавање ширег контекста, у интеракцији с другим светским половима, а не изоловано од њих. Због повлачења у себе и одрицања од активне заједничке спољне политике, Европа није препознала улогу Балкана као одскочне даске за своје интересе према Медитерану и Блиском истоку. У недостатку своје визије, задовољила се ометањем других макрорегионалних сила да стекну упориште у нашем региону. Тако је уместо важног енергетског, транспортног и културног коридора Балкан постао маргина, где Хрватска верује да је нека врста лимеса, а Србија се сматра делом „отоманске групе”.

Европа чини систем повезаних судова са Медитераном и Блиским истоком. Кризе у овим деловима света, међумуслимански ратови, трка у наоружању на Блиском истоку и нова културна револуција у арапском свету произвешће драматичне последице по Европу. Балкан ће бити један од праваца преливања ових криза ка западу, а могао је да буде платформа за пројектовање европског утицаја на те делове света. Кратковидост је скупа.

Програмски директор Центра за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД)