Србија чека додоле

Лето је, врућина и суша у Србији. И опет исто преиспитивање. Усеви пропадају, јер тек погдекоју њиву наводњавамо. И ко је за то крив? Кад припече звезда сви се сете да прозову државу и да је подсете да су такве ствари, а оне су стратешке, ипак њен посао.Ту је вишак приватизационих прихода, ту је и НИП, а и међународна заједница би могла да нас мало наводњава својим кредитима за ту намену. Садашњи министар пољопривреде Слободан Милосављевић већ најављује један такав кредит из тамо неке међународне касе. Подсећања ради, и први постпетооктобарски министар истог ресора Драган Веселинов доводио је Израелце, а где наћи боље стручњаке од њих да инвестирају у наводњавање. Они никад не дођоше.

Да ли је икада иједан министар у своју политичку агенду наводњавање ставио на неко видљиво место. Није. А зашто? Зато што није политички атрактивно. Како уопште може да се тамо неко наводњавање пореди с призвуком оних лепих сто евра по хектару. Директно у новчаник. А тек када се примакнемо Европи, биће још и више.

И ових дана намеће нам се онај добро познати мит да бисмо ми, спрам својих могућности, могли да хранимо малтене цео свет. Бог нам је дао и земљу, и воду, и добру климу, а када бисмо се ми само мало потрудили да ту нашу земљу наводњавамо, из ње би и дугме могло да никне, а тек колико бисмо жетви са исте њиве могли да имамо.

Проблем је само што не можемо да пребројимо колико сушних година имамо. Једни тврде да је чак седам од десет лета сушно, они умеренији да је свака четврта година безводна. Не можемо ни да пребројимо колико њива добија воду на овај начин. Статистика некад каже да је то један-два одсто, ове године и мање од тога. Можда је то само 30.000 хектара. Други веле да је више. Сопственог потцењивања ради, поредимо се најрадије са онима из комшилука. А и са киме бисмо друго. Они су нам најсличнији. Тако се гађамо причом да је само Албанија гора од нас, што убрзо демантују стручњаци, уколико их уопште неко чује, тврдњама да они наводњавају и више од 90 одсто обрадивих површина. Како и не би када када њиховом земљом доминирају планине.

Министар пољопривреде из претходне владе Горан Живков, на редовна питања зашто тако мало њива наводњавамо, одговарао је да подаци званичне статистике не могу бити тачни, јер он не зна ниједног повртара који своје парцеле не наводњава. Исто тако зна много њих који производе малине, јабуке, брескве, крушке, вишње, шећерну репу, цвеће, соју... уз наводњавање.

Само у Суботици на песку има преко 7.000 хектара интензивне повртарске и воћарске производње, где и да хоћете – не можете да производите без наводњавања. Само у малом селу Госпођинци повртари интензивно наводњавају 500 хектара. Проблем је у томе што они избуше бунаре и пусте систем кап по кап, а то статистика не види, јер то није ни "ренџер" ни "пивот", а сељак није комбинат. То што тамо нека сеоска боранија залива и петља се са неким малим цевима уместо великим, кога то занима.

И, гле чуда! Сви траже изградњу нових система за наводњавање, а нико не пита шта је са оним старим. Па, зар нисмо градили систем Дунав–Тиса–Дунав, колико због наводњавања, толико и због одводњавања. И, ко је крив што је он запуштен.

Поскупео парадајз. Разлог је – суша. Нема га, кажу, довољно. Истина је посве другачија. Парадајза има, али је скупљи управо због наводњавања, јер та "операција" кошта. Пре свега, гориво на које пумпе раде. Када нас снађу тропске температуре и када ни додоле не призову спасоносне падавине, ето гласноговорника који кажу: премрежите Србију цевима за наводњавање, па нека кошта колико кошта. А то кошта. И ко ће то да плати? Они који живе од пољопривреде знају да је производња лакши део посла. Тежи је да то продаш. У свом дворишту, а и оном преко. Отуда и наш ход по мукама на међународној пијаци, папири, потврде, сертификати и надасве маркетинг да ту нашу причу о супер доброј храни продамо.

Наводњавање мора да се исплати, а у општој гунгули само се ретко чује глас оних који рачуницом доказују да има економске логике наводњавати воће и поврће. Али не и пшеницу или сунцокрет, јер је профит од ових култура само 50 евра по хектару.

Воденој прохибицији на њивама може доћи крај. Али не захваљујући додолама или држави, већ економском интересу. Ето, ни кукуруз није више само сточна храна, већ му цену у небеса гура то што је постао сировина за биогориво. Ко зна, можда баш зато није далеко дан када ће га и наши сељаци заливати.