Srbija čeka dodole

Leto je, vrućina i suša u Srbiji. I opet isto preispitivanje. Usevi propadaju, jer tek pogdekoju njivu navodnjavamo. I ko je za to kriv? Kad pripeče zvezda svi se sete da prozovu državu i da je podsete da su takve stvari, a one su strateške, ipak njen posao.Tu je višak privatizacionih prihoda, tu je i NIP, a i međunarodna zajednica bi mogla da nas malo navodnjava svojim kreditima za tu namenu. Sadašnji ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević već najavljuje jedan takav kredit iz tamo neke međunarodne kase. Podsećanja radi, i prvi postpetooktobarski ministar istog resora Dragan Veselinov dovodio je Izraelce, a gde naći bolje stručnjake od njih da investiraju u navodnjavanje. Oni nikad ne dođoše.

Da li je ikada ijedan ministar u svoju političku agendu navodnjavanje stavio na neko vidljivo mesto. Nije. A zašto? Zato što nije politički atraktivno. Kako uopšte može da se tamo neko navodnjavanje poredi s prizvukom onih lepih sto evra po hektaru. Direktno u novčanik. A tek kada se primaknemo Evropi, biće još i više.

I ovih dana nameće nam se onaj dobro poznati mit da bismo mi, spram svojih mogućnosti, mogli da hranimo maltene ceo svet. Bog nam je dao i zemlju, i vodu, i dobru klimu, a kada bismo se mi samo malo potrudili da tu našu zemlju navodnjavamo, iz nje bi i dugme moglo da nikne, a tek koliko bismo žetvi sa iste njive mogli da imamo.

Problem je samo što ne možemo da prebrojimo koliko sušnih godina imamo. Jedni tvrde da je čak sedam od deset leta sušno, oni umereniji da je svaka četvrta godina bezvodna. Ne možemo ni da prebrojimo koliko njiva dobija vodu na ovaj način. Statistika nekad kaže da je to jedan-dva odsto, ove godine i manje od toga. Možda je to samo 30.000 hektara. Drugi vele da je više. Sopstvenog potcenjivanja radi, poredimo se najradije sa onima iz komšiluka. A i sa kime bismo drugo. Oni su nam najsličniji. Tako se gađamo pričom da je samo Albanija gora od nas, što ubrzo demantuju stručnjaci, ukoliko ih uopšte neko čuje, tvrdnjama da oni navodnjavaju i više od 90 odsto obradivih površina. Kako i ne bi kada kada njihovom zemljom dominiraju planine.

Ministar poljoprivrede iz prethodne vlade Goran Živkov, na redovna pitanja zašto tako malo njiva navodnjavamo, odgovarao je da podaci zvanične statistike ne mogu biti tačni, jer on ne zna nijednog povrtara koji svoje parcele ne navodnjava. Isto tako zna mnogo njih koji proizvode maline, jabuke, breskve, kruške, višnje, šećernu repu, cveće, soju... uz navodnjavanje.

Samo u Subotici na pesku ima preko 7.000 hektara intenzivne povrtarske i voćarske proizvodnje, gde i da hoćete – ne možete da proizvodite bez navodnjavanja. Samo u malom selu Gospođinci povrtari intenzivno navodnjavaju 500 hektara. Problem je u tome što oni izbuše bunare i puste sistem kap po kap, a to statistika ne vidi, jer to nije ni "rendžer" ni "pivot", a seljak nije kombinat. To što tamo neka seoska boranija zaliva i petlja se sa nekim malim cevima umesto velikim, koga to zanima.

I, gle čuda! Svi traže izgradnju novih sistema za navodnjavanje, a niko ne pita šta je sa onim starim. Pa, zar nismo gradili sistem Dunav–Tisa–Dunav, koliko zbog navodnjavanja, toliko i zbog odvodnjavanja. I, ko je kriv što je on zapušten.

Poskupeo paradajz. Razlog je – suša. Nema ga, kažu, dovoljno. Istina je posve drugačija. Paradajza ima, ali je skuplji upravo zbog navodnjavanja, jer ta "operacija" košta. Pre svega, gorivo na koje pumpe rade. Kada nas snađu tropske temperature i kada ni dodole ne prizovu spasonosne padavine, eto glasnogovornika koji kažu: premrežite Srbiju cevima za navodnjavanje, pa neka košta koliko košta. A to košta. I ko će to da plati? Oni koji žive od poljoprivrede znaju da je proizvodnja lakši deo posla. Teži je da to prodaš. U svom dvorištu, a i onom preko. Otuda i naš hod po mukama na međunarodnoj pijaci, papiri, potvrde, sertifikati i nadasve marketing da tu našu priču o super dobroj hrani prodamo.

Navodnjavanje mora da se isplati, a u opštoj gunguli samo se retko čuje glas onih koji računicom dokazuju da ima ekonomske logike navodnjavati voće i povrće. Ali ne i pšenicu ili suncokret, jer je profit od ovih kultura samo 50 evra po hektaru.

Vodenoj prohibiciji na njivama može doći kraj. Ali ne zahvaljujući dodolama ili državi, već ekonomskom interesu. Eto, ni kukuruz nije više samo stočna hrana, već mu cenu u nebesa gura to što je postao sirovina za biogorivo. Ko zna, možda baš zato nije daleko dan kada će ga i naši seljaci zalivati.