Шта се догодило са новинарском солидарношћу

Прошле недеље Удружење спорских новинара Србије, већ традиционално, свечано је доделило новинарске награде за посебна професионална остварења у 2007. години. Награђени су најбољи новинар, камерман, најбољи дописник из земље, додељена је и награда за животно дело. Проглашен је и најбољи спортиста Србије. Признање је припало Новаку Ђоковићу, према очекивању. И ту ништа не би било ни спорно ни необично. Али, ипак, није тако.

На свечаној додели признања окупио се велики број угледних гостију, од званичника Града, челника Олимпијског комитета Србије, председника многобројних спортских савеза. Било је свих, а најмање колега награђених спортских новинара. Мало чудно, зар не, посебно ако се зна да је професија новинара, спортских посебно, све мање цењена. Да ствар буде још чуднија није било ни колега награђеног дописника, нити је његов матични лист објавио једну једину реч, ни о свечаности, ни о награди свом човеку. Па кад они не цене себе, како ће их онда други ценити...

Читам најновије вести везане за криминал у нашем фудбалу. Ето и Светлана Цеца Ражнатовић против које се, кажу, води истрага за присвајање пара од трансфера играча Обилића, отишла на Кипар. Допутовала у петак у „касним вечерњим часовима”, пишу новине. После неколико званичника, што Фудбалског савеза Србије, што Партизана и она је искористила зимски распуст

Изгледа да јој нико није рекао ништа о истрази. Да је знала остала би овде, сигурно. Изгледа да су само тројица Звездиних бивших челника патриоте. Или нешто друго...

Сада су у тридесетодневном притвору, а званичници истраге кажу „да не би поновили дело и утицали на сведоке”. Нешто мислим, нису ваљда толико безобзирни и дрски да опет продају Друлића...

Претерасмо, изгледа. Новак Ђоковић ипак, није супермен. Очекивали смо победу против Руса у осмини финала Дејвис купа, с правом, али изјаловило се. Нација је утучена, неки су и огорчени, не неуспехом, већ вестима да су наши тенисери наводно „отровани” храном. Прича очигледно без основа у стварности, али згодна као оправдање за изневерена навијачке наде. Нема везе са Ђоковићем и друговима, наравно. Тако су и Енглези 1939. године оправдање за пораз у Београду (1:2) против фудбалске репрезентације Југославије потражили у љутој српској храни са много белог лука... Друго је овде у питању, а то је, по свему, премореност као последица великих напора током протекле сезоне, али и на првом грен слему недавно у Мелбурну. Исцрпљен и ослабљен организам лак је плен болести. Ђоковић је тек на почетку каријере, времена има за успехе. Не сме да изгори поготову зарад наших реалних, или нереалних очекивања. Свеједно.

Легенда нашег шаха Светозар Глигорић напунио је ових дана 85 година. Све новине и телевизије забележиле су годишњицу нашег прослављеног велемајстора, часног човека и џентлмена, који је био незамењиви амбасадор земље коју је репрезентовао деценијама широм света. Одужише се многи и данас популарном Глиги, чак је и један пригодан турнир одржан њему у част, у Панчеву. Лепо, свакако, али нисам запазио да је нешто слично приредио и Београд. Или ми је промакло. Глига се, свеједно, неће наљутити.