Благодатни огањ на Мокрој Гори

У дому ђакона Александра Секулића, службеника у кабинету патријарха Иринеја, упоредо горе два кандила. Оба су, према речима ђакона Секулића, упаљена пламеном са једне од лампи које су биле у Храму Васкрсења Христовог у Јерусалиму. Наш саговорник један је од чланова делегације која је донела благодатни огањ у Србију. Одмах након доласка у Београд и саслуживања патријарху Иринеју на поноћној литургији однео је ову светињу на Мећавник како би свештенство и народ из овог краја добили прилику да преузму пламен.

Позив је стигао од домаћина овог места Емира Кустурице, а Секулићу није било тешко да, након пута из Свете земље и непроспаваних ноћи, уђе у хеликоптер и упути се ка Мокрој Гори, прелепој оази смештеној између Златибора и Таре.

– О умору нисам ни размишљао, а нарочиту инспирацију за овај пут имао сам јер је Вишеград моје родно место. Пореклом сам из подножја Мокре Горе, из Дражевине код Добрунске Ријеке. Захвалан сам нашем домаћину, великом уметнику који је дао значајан лични допринос да добри народ из овог краја доживи и прими благослов светиње из Јерусалима – каже наш саговорник. 

Ђакон Александар Секулић са Благодатним огњем у летелици

Делић својих емоција и доживљаја ђакон је покушао да забележи фотоапаратом, али, како каже, много више тога остало је у неизбрисивом сећању.

Вративши се у Београд, сутрадан је посетио Грачаницу, Пећку патријаршију, Дечане, Сопоћане и манастир Лешје. Човек живи од радости других људи, наводи ђакон Секулић, па се тако, гледајући радост људи који дочекују огањ, његово се срце „испуњавало топлином и душа је треперила”.

Иако је у Јерусалиму већ боравио, овогодишњи доживљај, како каже, не може се поредити са претходном посетом. До тада је гледао само документарне филмове, снимке силаска благодатног огња и слушао је сведочанства оних који су присуствовали овом величанственом догађају. 

– Осећај велелепности тренутка, одговорности за поверену дужност, тихе радости због учешћа у догађају који представља директну потврду Божје милости и благодати, једноставно превазилази људска чула и ослобађа човека сваког умора и малаксалости од пута, стајања, чекања– наставља своју причу Секулић.

Благодатни огањ и даље се чува у посебно намењеним лампама (рударским фењерима) у црквама и манастирима широм Митрополије београдско-карловачке и других епархија СПЦ, али и у многим домовима верника.

Ђакон Секулић истиче да се пламен одржава преношењем на свећу и допуњавањем лампе јестивим уљем и то све до следећег Великог петка. Тада ће се угасити у знак молитвеног сећања на страдање Христово.

– На Велики петак ћемо, без воде и хране, постити и размишљати о томе како је Исус Христос предао себе за живот света. Наредног дана, на Велику суботу, делегација Српске православне цркве и државе Србије поново ће, уз Божју помоћ, кренути у овај дивни и радосни подвиг, који је загрејао срца многих људи и обасјао њихове домове незалазном светлошћу мира, вере и радости коју нам овај свет не може дати, али ни одузети – искрен је наш саговорник.