Мање права него пре једног века

Међународни празник рада биће обележен по традицији у многим земљама света. Синдикати ће и ове године позвати на окупљања раднике на градске тргове да изразе свој протест против све мањих права запослених и пада животног стандарда, као што је то већ постало пракса после две деценије. У Србији су много важнији традиционални првомајски уранци и одласци у оближња излетишта и у природу.

Увек је деловало помало необично што је празник настао у Америци, у знак сећања на прве масовне радничке демонстрације 1. маја 1886. у Чикагу, када су радници захтевали осмочасовно радно време и боље услове рада. Када је и Совјетски Савез уврстио овај датум у званични календар због идеолошких разлика Американци су почели да га обележавају првог понедељка у септембру.

Први мај у Србији обележен је први пут 1893. године протестним скуповима у Београду. Првомајске прославе у сеоским срединама у Србији почеле су најпре у селу Дубона, код Младеновца, две године касније. У Србији и региону временом је постао обичај да се тог дана у зору излази на Првомајски уранак у природу. Старији памте да су се за Први мај палиле логорске ватре уочи празника а сутрадан, обично на најближем излетишту окупљао се народ уз пригодне говоре синдикалних функционера, рецитовала се и поезија, играла фолклорна друштва. Од седамдесетих година прошлог века мање се инсистирало на говорима и културним програмима а више на роштиљијадама у природи и неформалним дружењима. Ко је желео и могао путовао је у иностранство обично до Солуна или још чешће Трста у шопинг или на мали одмор на море или планину. Тако се развила традиција синдикалних излета и путовања у иностранство.

Где су синдикати данас? Шта раднике чека у будућности која доноси све већа социјална раслојавања? И коначно, како преживети транзицију?  За почетак рецимо да ни многи запослени нису уверени у позитиван исход, а све мање верују и у своја синдикална удружења. Подаци кажу да је 2008. проценат чланова синдиката у државном сектору био 46 одсто, а у приватном свега 12 одсто.

Код нас синдикалну борбу ометају многобројни фактори. Како штрајковати, којим циљевима тежити када се не зна ко су власници, с ким се преговара и о чему, ко су синдикалисти и за кога раде? За раднике или за себе?

На нека од ових питања покушали смо да нађемо одговоре у разговору са професором др Момчилом Павловићем, директором Института за савремену историју који је са колегом Предрагом Ј. Марковићем пре две године, поводом 110 година организовања синдикалног покрета у Србији истраживао традицију борбе за радничка права завирујући у огромну архивску грађу. Као плод те сарадње настала је и књига „Од радничког савеза до савеза самосталних синдиката Србије 1903–2013”.

1. Када су настајала прва радничка друштва у Србији?

Синдикално организовање у Србији повезано је са Српском социјалдемократском странком крајем 19 века. Левичари су организовали првомајске уранке, излете ван градова и фабрика у одмаралиштима. У Београду је то најчешће био Кошутњак. Газде, па и власти нису благонаклоно гледали на окупљања радника, а посебно на такозвани тарифни покрет. То је био покрет радника да им се повећају сатнице и да добију боље услове рада. Дешавало се да већ на прелазу два века, из 19. у 20. дође до појаве на хиљаде мањих и већих штрајкова.

2. Можемо ли говорити и о генералним штрајковима већ тада у првим деценијама прошлог века?

Да свакако, један од најпознатијих је штрајк железничара из 1920. године који је обуставио читав транспортни систем на шинама. Томе можемо додати и разне мање штрајкове занатлија и радника у дрвној и металској индустрији, штрајкове обућарских радника, молера, шивача, бербера...Сви су они имали тарифне покрете и та борба трајала је између радника и газда непрестано, из године у годину.

3. А раднички покрет између два рата, да ли се нешто променило када се држава проширила, а у Русији победио комунизам?

Левичарски покрети су, као што је познато, запљуснули целу Европу уочи Првог светског рата, а нарочито након Октобарске револуције у Русији. У Краљевини СХС комунисти су били трећа партија у парламенту по снази. Они су убрзо од режима били означени као терористичка организација зато што су предузимали читав низ акција међу којима је било и покушај убиства престолонаследника Александра. Комунисти су убијали и представнике власти јер су се руководили примером бољшевика тако да је убрзо донета такозвана Обзнана, да ће уколико не престану са таквим насилним акцијама бити забрањени као организација. Пошто се нису оканили насиља Комунистичка партија је забрањена и потом прешла у илегалу, али велики број њених чланова, нарочито оних најистакнутијих се инфилтрирао управо у синдикате између два рата. Пошто се власт плашила већег утицаја бољшевика понекад није презала ни од увођења војне управе, као што је то учинила на железници, у време генералног штрајка на територији целе тадашње Југославије, да би потиснула утицај радикалних синдикалних функционера и спречила совјетски сценарио.

4. Комунистичка партија долази на власт, какав је био положај синдиката када су „радници преузели фабрике”?

После рата синдикат је био трансмисија партије која је преко синдиката контролисала јавно мишљење. Сви су били под контролом не само од државних институција већ и одоздо преко масовних организација какав је био синдикат. Синдикалне вође су били функционери који су извршавали задатке које је пред њих постављала партија и Тито. Осим те тоталитарне особености о Титовој Југославији постоји и романтична представа. Синдикат је у СФРЈ био јединствена организација у коју су се сливала огромна средства. Било је пара и да се граде одмаралишта, многи су са својим синдикалним организацијама први пут отишли на море, а то би радницима пријало и данас. Запад је желео да југословенски социјализам прикаже као излог према Истоку. За Бугаре, Румуне и друге источноевропске народе ми смо били огледало и мост према Западу. И сам Тито је живео хедонистички, и уживао је у свим благодетима западног луксуза. Оно што је позитивно за тај период је да су синдикати у социјализму организовали образовне курсеве, културни живот, а поготово се бринули о стандарду. Истраживања сећања на социјализам показују да су другарске вечери и излети нешто што људи из тог времена најрадије памте.

5. Може ли нам помоћи искуство од ево већ више од сто десет година?

То јесте нагомилано искуство. Синдикати су ретка институција која је толико стара код нас. Наравно да има дисконтинуитета. Синдикално организовање је саставни део политичког живота. Понекад служи политичким режимима, понекад је опозиционо. Али основна његова заслуга је борба за остварење права радника.

6. Каква је ситуација данас?

Нажалост, та права после 110 година су на нижем нивоу него што су била на почетку века. Данас се поставља питање ко штити сиротињу која ради по киосцима, приватним ћевабџиницама, са платом од 100 или 200 евра и каква права имају ти углавном млади људи која долазе у све већем броју у Београд јер само у Београду има још нешто мало посла.

7. Какве проблеме имају синдикати?

Значај синдиката се стално смањује, а њихове акције се потцењују.

У Србији има четири репрезентативна синдиката, али шта значи репрезентативност? Све се мења, али се синдикалне вође не мењају. Срби су и даље располућени између југословенства и српства, а синдикати између социјализма и повратка у капитализам. Наши синдикати су навикли на монолитну организацију, ослонац су увек налазили у Савезу комуниста, а сада су изгубили ослонац, ниједна данашња странка не заступа левичарске идеје, социјални програми нису предмет разговора устранкама. Синдикална вођства остала су бирократизована као у социјалистичком систему, па су и синдикати данас претворени у друштва која наводно штите радничка права. То показује и пример штрајка просветних радника, неки синдикати су потписали договор са министарством, а други штрајкују, као да немају заједнички интерес. Наравно, увек се помињу и велике разлике у платама између синдикалних челника и радника.

8. Ако је слика невесела, може ли се нешто поправити у будућности?

Ми не знамо шта је будућност синдиката. Тамни облаци су се надвили над радничким организовањем, баш као и над целокупним животом и радом свих на свету који живе од свог рада. Крупни капитал широм света тежи да умањи радна права, да исцеди што више може од радних људи. Већ деценијама се чини да се свет рада повлачи пред светом капитала. Исход њихове борбе је неизвестан.

9. Могу ли радници и без синдиката, кроз неки други вид организовања?

Данас у време друштвених мрежа, синдикати би требало да покажу нови динамизам, да окупе нове људи и нове идеје, да не служе уским интересима, и да делују независно и самостално, али не изван система. Чак и самоорганизовање изван синдиката ће натерати синдикате да се реорганизују и да разбију окоштале бирократске структуре.

10. Да ли је и само организовање у кризи, не чини ли вам се да се људи данашњице затварају у себе?

То јесте велики проблем. Како мобилисати људе да прихвате идеје покрета. Наше друштво је у депресији, криза код нас траје 30 година, људи су егзистенцијално угрожени. Ако изгубите посао нећете наћи нови, овде посла нема. Другачије је у Америци и богатим земљама. Такође, смишљено се подстиче масовно мишљење преко медија и олигархије да обичан човек не може ништа да уради. Онога тренутка када људи схвате да могу нешто да покрену заједно, када престану да се мире да је природно да неки други имају већа права него они сами, биће наде за бољитак, закључује др Момчило Павловић.

----------------------------------------------------------------------

Страх од губитка посла

Од када је букнула светска економска криза 2008. године многи нови власници искористили су то као изговор да отпуштају раднике. У неким нашим предузећима власници су упућивали раднике на радна места која су била 50 километара удаљена од куће, а уз то су морали да раде двократно, па су проводили и по 15 сати на послу. Показало се да боље пролазе радници у великим страним корпорацијама,али не у свим. У НИС-у су радници потписали колективни уговор који је предвидео отпремнину од 750 евра по години стажа, годишње бонусе и 100 одсто надокнаде за труднице. То није важило за све велике компаније.

Јужнокорејска „Јура” је била на лошем гласу по понашању према радницима. У фабрици те компаније у Рачи радници су морали да стоје мирно крај машина, а ако би неко колабирао од врућине, према тврдњама синдиката, одузимано му је од плате онолико колико је провео у возилу хитне помоћи. Статус радника код малих приватних послодаваца је, уз оно мало познатих података, много лошији него у државном сектору. Због многобројних отпуштања у дивљој српској приватизацији, Србија је по Галуповом испитивању, заузела друго место по страху становника од отказа, и то не тако економски лоше 2007. године. Једино су се, више од отпуштања, плашили смрти неког ближњег.

(Подаци из књиге „Од радничког савеза до савеза самосталних синдиката Србије 1903–2013”)

----------------------------------------------------------------------

Из прошлости

Тридесетих година прошлог века раднички покрет је све више јачао па су били чести и штрајкови радника, посебно у рудницима. Тако је 1938. један од највећих био у руднику „Морава” код Деспотовца који се успешно завршио. Штрајковало је и 600 месарских радника у Београду, са половичним успехом, близу 300 радника у руднику „Леце” побунило се јер управа није хтела да врати раднике који су били синдикално организовани, у Пироту у штрајк су ступили терзијски радници, исте године у Ваљеву штрајковало је 200 грађевинских радника, 250 столарских у Нишу, у Лесковцу кожарски радници...

----------------------------------------------------------------------

Празновање и пре једног века

На прослави 1. маја 1905. године у Србији учествовало је више од 17.000 радника. У Београду у поворци нашло се 6.000 учесника, а 10.000 на збору у Топчидеру, у Крагујевцу 800, у Нишу 2.000, у Пироту 500, на збору 600 на прослави 1.000, у Шапцу 1.500, у Краљеву 100, Јагодини 200, Лесковцу 200, Аранђеловцу 20, Свилајнцу 20...

У штрајковима те године учествовали су радници фабрике шешира Аврама Мишића, који су обуставили рад због смањења надница. Штрајк је успешно окончан. Женско радничко друштво „Свест” одржало је своју другу годишњу скупштину, када је изабрана нова управа. Штрајковали су и обућари у радионицама, кројачи у Официрској задрузи, у електричним централама, штампаријама, а захтеви су били признавање синдикалних организација, повећање надница и побољшање услова рада.