Проповедник са раскршћа светова

Лако би свакоме било да звучи помало претеће да, попут Дејвида Јуџина Едвардса у песми „Chest of Drawers”, поручује како ће онима који се не буду поклонили пред богом колена бити поломљена. Не би се било ко, међутим, сетио да такве стихове уклопи у тиху, меланхоличну мелодију и отпева их одсутним тоном лишеним страсти, као да је за такве грешнике постало узалудно бринути се јер је њихова пропаст, колико год била тужна, већ неизбежна. Тек то песми даје фаталистичку уверљивост која тера слушаоца да је не прими као сумњиву визију или прижељкивање претерано горљивог верника, него као исказ жаљења вредне али неотклоњиве чињенице. Та помиреност човека који отписује извесне губитке оно је што изазива истинску језу.

Још више Едвардс застрашује на последњем албуму свог бенда „Wovenhand”, који ће вечерас наступити у Дому омладине, и то не зато што је још мрачнији већ сасвим обрнуто: због тога што на њему више него икада има песама у којима се осећа и ведрина. Али, она само потцртава невероватан занос, у првом реду богом, наглашава екстазу толико свеобухватну да би и просечног верника уплашила јер захтева потпуну преданост вишем бићу, на какву се мало ко усуђује. Уз то савршено пристају громогласне гитаре са овог албума „Wovenhand”, кроз које се, држећи главну мелодију, на многим песмама и даље пробија хибрид мандолине и бенџа, старински инструмент који осим Едвардса мало ко свира у последњих стотинак година.

Много више од инструмената је Едвардс наследио из давних времена: његова музика, и данашња и она коју је некада правио са такође легендарним бендом „16 Horsepower”, корене има у најстаријем америчком фолку какав се свирао у забитима попут Апалачких планина. С таквим напевима је вођа групе „Wovenhand” помешао звук изникао из урбане пустоши, пост-панк у стилу „Joy Division” и „The Birthday Party”. То је само почетак његових контрадикција. Едвардс у себи има крви ирских и шкотских мисионара, али и Индијанаца, чији тешки ритмови такође често добују његовом музиком. Побожан је до границе коју би већина сматрала верским фундаментализмом, па ипак презире све цркве и институционализовану религију. Верује да су сви људи превише грешни да би се могли искупити својим снагама, али не сумња у божју милост и љубав. Љубитељи „хришћанског рока” не маре за њега, док његове песме обрађују сатанистички метал бендови.

По жестини својих наступа, свакако се више уклапа у метал него у анемичне стандарде хришћанског рока. Као његов деда, који је био проповедник Назаренске цркве, путовао од града до града и претио непокорној пастви „сумпором и огњем”, Едвардс се на сцени понаша попут једног од „махнитих проповедника” из дела Америке познатог као „Библијски појас”. Телом му пролазе грчеви и тикови, удови му се нагло трзају, очи посувраћају под капке, из грла му се отимају чудне инкантације које не потичу ни из једног језика, па делује истински обузето духовима, налик пророцима из Светог писма. Његови концерти „мрве” публику, али су управо због тога непроцењиво искуство, као што се публика у Србији већ двапут уверила.