Propovednik sa raskršća svetova

Lako bi svakome bilo da zvuči pomalo preteće da, poput Dejvida Judžina Edvardsa u pesmi „Chest of Drawers”, poručuje kako će onima koji se ne budu poklonili pred bogom kolena biti polomljena. Ne bi se bilo ko, međutim, setio da takve stihove uklopi u tihu, melanholičnu melodiju i otpeva ih odsutnim tonom lišenim strasti, kao da je za takve grešnike postalo uzaludno brinuti se jer je njihova propast, koliko god bila tužna, već neizbežna. Tek to pesmi daje fatalističku uverljivost koja tera slušaoca da je ne primi kao sumnjivu viziju ili priželjkivanje preterano gorljivog vernika, nego kao iskaz žaljenja vredne ali neotklonjive činjenice. Ta pomirenost čoveka koji otpisuje izvesne gubitke ono je što izaziva istinsku jezu.

Još više Edvards zastrašuje na poslednjem albumu svog benda „Wovenhand”, koji će večeras nastupiti u Domu omladine, i to ne zato što je još mračniji već sasvim obrnuto: zbog toga što na njemu više nego ikada ima pesama u kojima se oseća i vedrina. Ali, ona samo potcrtava neverovatan zanos, u prvom redu bogom, naglašava ekstazu toliko sveobuhvatnu da bi i prosečnog vernika uplašila jer zahteva potpunu predanost višem biću, na kakvu se malo ko usuđuje. Uz to savršeno pristaju gromoglasne gitare sa ovog albuma „Wovenhand”, kroz koje se, držeći glavnu melodiju, na mnogim pesmama i dalje probija hibrid mandoline i bendža, starinski instrument koji osim Edvardsa malo ko svira u poslednjih stotinak godina.

Mnogo više od instrumenata je Edvards nasledio iz davnih vremena: njegova muzika, i današnja i ona koju je nekada pravio sa takođe legendarnim bendom „16 Horsepower”, korene ima u najstarijem američkom folku kakav se svirao u zabitima poput Apalačkih planina. S takvim napevima je vođa grupe „Wovenhand” pomešao zvuk iznikao iz urbane pustoši, post-pank u stilu „Joy Division” i „The Birthday Party”. To je samo početak njegovih kontradikcija. Edvards u sebi ima krvi irskih i škotskih misionara, ali i Indijanaca, čiji teški ritmovi takođe često dobuju njegovom muzikom. Pobožan je do granice koju bi većina smatrala verskim fundamentalizmom, pa ipak prezire sve crkve i institucionalizovanu religiju. Veruje da su svi ljudi previše grešni da bi se mogli iskupiti svojim snagama, ali ne sumnja u božju milost i ljubav. Ljubitelji „hrišćanskog roka” ne mare za njega, dok njegove pesme obrađuju satanistički metal bendovi.

Po žestini svojih nastupa, svakako se više uklapa u metal nego u anemične standarde hrišćanskog roka. Kao njegov deda, koji je bio propovednik Nazarenske crkve, putovao od grada do grada i pretio nepokornoj pastvi „sumporom i ognjem”, Edvards se na sceni ponaša poput jednog od „mahnitih propovednika” iz dela Amerike poznatog kao „Biblijski pojas”. Telom mu prolaze grčevi i tikovi, udovi mu se naglo trzaju, oči posuvraćaju pod kapke, iz grla mu se otimaju čudne inkantacije koje ne potiču ni iz jednog jezika, pa deluje istinski obuzeto duhovima, nalik prorocima iz Svetog pisma. Njegovi koncerti „mrve” publiku, ali su upravo zbog toga neprocenjivo iskustvo, kao što se publika u Srbiji već dvaput uverila.