Шанса за Албанце и САД

Срж текста Стивена Мајера, који је „Политика” објавила 23. априла, јесте да би било корисно да Србија искористи тежњу Албаније и Косова да се уједине, како би у договору са Тираном и Приштином издејствовала његову поделу. Север наше јужне покрајине (нешто више од десет одсто њене територије) тако би поново дошао под ефективну контролу Београда док би он заузврат прихватио и међународно верификовао губитак остатка тог дела наше државе, као и стварање велике Албаније. Уз то, као да се већ не ради о великим српским одрицањима, мењали би север Косова за део југа централне Србије са албанском већином.

Такав развој догађаја наводно је шанса за Србију јер бисмо заједно с Албанцима Западу могли да наметнемо измену онога што он сада – после својих балканских похода са краја 20. века – види као непроменљиве државне границе на Балкану. Уверен сам да није тако већ да се ради о вишеструкој замци за српску ствар. Да сада и не говорим о изузетно неповољном по нас моделу разграничења са Албанцима. Да је којим случајем он и много повољнији, запањујуће је предлагати да ми асистирамо свестраном решавању „албанског питања” (а после евентуалног уједињења Косова и Албаније само би било питање када би у великоалбанску корпу упала и западна Македонија), а да се упоредо не стави на сто и систематско решавање „српског питања”. Да се подсетимо: колико приближно (стварно а не фиктивно) има Албанаца на Косову и Метохији толико има и Срба у Републици Српској.

Готово сви Срби на Балкану до распада Југославије живели су у једној земљи, тј. у држави коју су наши преци изборили величанственом победом у Првом светском рату. Албанци никада нису живели у својој јединственој држави, осим током краткотрајног постојања фашистичке великоалбанске окупационе творевине. Срби су као конститутивни народ, на целом простору где су били већина (без обзира на некада актуелне републичке границе), према сваком Уставу Федералне Југославије, имали право на самоопредељење до отцепљења. Југословенски Албанци као национална мањина такво право нису имали (нити га мањине било где имају). Друга ствар је што су водеће западне силе багателисале југословенски уставни поредак и међународно право те заједно са хрватским, словеначким и другим сепаратистима силом разбиле Југославију и, погазивши уставна права Срба, раскомадале српски етнички простор, док су са друге стране чак и оружјем подржале нелегално стварање албанско-косовске квазидржаве од дела територије Србије.

Да се не ради о Мејеру, за кога верујем да је пријатељ Срба и да нам из заблуде даје лош савет, деловало би ми више него дрско (овако ми са становишта наших интереса изгледа „само” бесмислено) да сада добровољно све то прихватимо и озваничимо само да бисмо добили север Косова који је и овако правно наш, а и налази се суштински под (локалном) српском контролом. Наравно, и север Косова је изложен покушајима отмице од Србије и потом етничког чишћења. Но, једнако би био „агрументован” предлог да ми пристанемо да се одрекнемо целог КиМ и дела југа централне Србије, а да нам се за узврат не угрожава Војводина (што се извесним интензитетом, такође, дешава). Све то се своди на логику дај са осмехом отмичарима већи део онога што желе да ти не би направили још већу штету!

Донекле би другачије ствари стајале када би уз „албанско питање” дубински било отворено и „српско питање”, што прво подразумева давање права Републици Српској да одлучи да ли жели да се раздружи са другим БиХ ентитетом како би била независна држава или се ујединила са Србијом.

Толико о недостацима Мејеровог предлога. Он подразумева да Срби раде против својих интереса, а у прилог албанских. И то није све. Испада да бисмо, послушамо ли га, много помогли и Американцима. Легализовали бисмо НАТО агресију на Србију из 1999. као и опсежну акцију разбијања Југославије, спровођења геноцидне операције „Олуја” уз помоћ САД, агресију на РС из 1995. године. Вашингтону, који добро зна какве је злочине против међународног права починио, те да сила дугорочно не може да уништи истину, то и те како треба. Без препарирања свести жртве или бар неког вида њеног оправдавања агресије – нема трајног прекрајања историје!

Политички аналитичар