Где завршава заштитник, а где почиње Саша

Када се Александар Вучић и Мајкл Кирби сложе да треба сачувати независну институцију заштитника грађана, док детаље везане за његову личност остављају по страни, остаје једна ситна недоумица. Где се, у таквој шизофреној дијагнози, коју је иначе америчка екселенција поделила Србима, завршава Саша Јанковић као институција, а где почиње Саша Јанковић као особа, која се повезује са страшним догађајем од 1. априла 1993. године, када је у његовом стану пронађен мртав његов пријатељ Предраг Гојковић.

Смрт под сумњивим околностима у време студентских дана омбудсмана, те могућа умешаност или злоупотреба његовог имена, изазвали су рафалну размену паљбе између таблоида „Информер” и ТВ Пинк, с једне стране, и противудара опозиције и дела елите, у рату у ком се не бирају ни речи, ни аргументи, ни заробљеници.

И повереник Родољуб Шабић подстиче МУП да објави све податке о пиштољу којим је усмрћен пријатељ Јанковића,примећујући да остаје нејасно због чега полиција није објавила све, комплетне документе из криминалистичке обраде, будући да то може, како је рекао, макар и код малог дела јавности, за последицу имати одржавање непотребних дилема и нејасноћа.

Али управо на дилеми и нејасноћама, или одржавању конфузије у случају омбудсмана Јанковића, чини се да играју и власт и опозиција. Ови други у заштитнику грађана виде нову могућу тачку окупљања. Можда чак и потенцијалног лидера. Тако човек који у демократској Србији једини обавља ову функцију, од 2007. године, када га је на то место предложила некадашња влада Војислава Коштунице, према тврдњама демократе Борка Стефановића Сиризе, на свом твитер налогу, сада има зацртан пут. Куда он води, није прецизирано у Борковом налогу:

– После ове хајке и бруталности над Јанковићем, надам се да види да му је једини пут отворен. Тежак, али једини.

Загонетни Стефановић потом је дописао:

– Да објасним, не позивам Јанковића у ДС. Ако није било јасно.

Ови први, односно власт, свакако да нису заборавили улогу омбудсмана у случају Андреја Вучића, када је Саша Јанковић указао да ВБА нема право на истрагу коју је једна од војних служби спровела после пребијања премијеровог брата, што се касније показало као погрешно тумачење закона. Тада је главнокомандујући у власти Александар Вучић омбудсманово нарочито истицање у истрази о Андреју Вучићу можда могао да схвати и као Јанковићево загревање за политичку каријеру. Односно, амбицију да се евентуално кандидује за председника Србије.

Када је посланик СНС-а Владимир Ђукановић затражио Јанковићеву оставку у парламенту, омбудсман се позвао на поверљива документа ВБА, из којих се наводно видело да је Војнобезбедносна агенција пратила митинг радикала.

Тада је Јанковић показао таленат за бављење политиком који би био уочљив чак и онима који брата воле и мање него што то чини, и неретко истиче, премијер Вучић.

А можда је најближе истини да је омбудсман тада политички трговао поверљивим документима – онако како то сада, са задовољством које не скрива, чини и власт, вадећи из чувене фиоке, као метафоре складишта свих наших бајних тајних служби, компромитујућа дела и недела. Свакоме по потреби.

Питање је, међутим, шта ако се Саша Јанковић заиста политички ангажује у било каквом рату с влашћу? Мораће одмах да рачуна да ће његово провлачење кроз таблоидно блато – ма како га после запад и НВО провлачили кроз центрифугу – оставити трага. Разуме се да ће бити суочен и с логичним, а до сада неразјашњеним питањима, попут онога зашто је уговором размењивао пиштоље с оцем, неколико дана пред трагични инцидент који се догодио пре 22 године.

За Сашу Јанковића, ипак, много непријатније ће бити подсећање на писмо породице Предрага Гојковића, која сматра да је права истрага о смрти њиховог сина заустављена одмах по, како они тврде, лажном самоубиству њиховог сина. Исто као што је породица Даде Вујасиновић годинама тражила истину, испоставило се да је породица Гојковић то чинила од самог почетка, као што је истина да су их све претходне власти одбијале.

Разумевајући трагедију која их је задесила, остаће горко да одзвања њихова констатација – да је случајсмрти Предрага Гојковића историја пропадања правосудног система Србије. Тежина њихових речи добија на значају јер породица несрећног младића не може очима да гледа напредњаке, али јој је много важније да тек сада, пошто је угрожена Сашина државна каријера, породица добија прилику да први пут јавности саопшти своју верзију приче и затражи истину. Ма каква она била. Да није било политичког случаја омбудсмана, породица не би добила прилику да се огласи. Нико их не би слушао и њихова писма остала би закључана у некој од фиока, као што је било у претходне две деценије!

Но, чињеница је и да су „Информер” и Телевизија Пинк, који учествују у кампањи против Саше Јанковића, у јавности перципирани као главна и најефикаснија медијска оружја власти.

Међутим, питање је да ли претераном употребом та два медијска митраљеза власт може да учини супротан ефекат: уместо да још више ојача, може сама себе да упуца у ногу. Или, што би се рекло, да се самоубије. То би значило да би превише негативне кампање, дугорочно, могло да користи Јанковићу.

Иста дилема важи и за опозициони део јавности, који доминира друштвеним мрежама. Наиме, лик и дело омбудсмана узети су у апсолутну заштиту. Апел упозорења демократској јавности потписало је готово 3.000 људи – махом су то позната имена другосрбијанске елите – за чијом подршком Вучић толико жали.

Или, можда, Вучић само кварно симулира ту неузвраћену љубав? Јер, на примеру Саше Радуловића открио је да готово плебисцитарна опозициона свест у виртуелном свету није пропорционална садржају гласачких листића у кутијама. Зато је, вероватно, на питање у најновијем броју „Недељника”, како доживљава позицију Саше Јанковића, а како нападе на њега, и како коментарише што га део опозиције већ спрема за председничког кандидата на следећим изборима, лаконски одговорио:

– Радујем се његовој кандидатури.

Глуми ли, можда, намазани Вучић лежерност када је у питању евентуална политичка председничка амбиција Саше Јанковића или премијер заправо једва чека да се тако нешто догоди, свестан виртуелне илузије о популарности на „Твитеру” и „Фејсбуку”. То би могло да значи да он заправо намешта Сашу опозицији као лидера.

Но, ма какве политичке игре око омбудсмана биле у игри, ако разумете ову игру речи, није ли најбитнија само једна ствар. Како је и под којим околностима, пре 22 године, умро млади Предраг Гојковић? Србија толико дугује његовој породици. И они су само грађани Србије којима је потребан заштитник.