Плес високе политике и личних интереса

Од многих црногорских митова – а земља смо задојена митом – у великој галерији наше колективне митологије, или наших лажа о себи самима, истакнуто место држи један тако моћан, а тако прикривен и перфидан, нововековни мит – о мултикултуралности. То је, на ширем плану, мит новог доба, мит скопчан с митом о демократији, али, ипак, овде се у Црној Гори оваплотио знаковитије и задро дубље (а како ће, него тако, када је Црна Гора у питању!): нигде се митови не примају као у сићушним аутократијама, где се с колена на колено прича преносила вековима, па се, одједном, прешло на таблет. Тако и тај мит који се претворио у дневнополитичку мантру: живимо мултикултуралну бајку, преовлађујуће нема отворених питања с комшијама, добросуседство цвета. Мит као мит: заводљив али опасан.

Иза мита, крије се мука: тешко да на свету има мање земље с више туђих аспирација на њену територију. Не да се то не решава, не да се о томе не говори, много горе – то се прикрива, још више: то се – који државни мазохизам! – потпомаже, у томе се саучествује. Зарад најприземнијих личних бенефита, зарад бруталног одржања на власти, по сваку цену, арчи се ово мало земље. Зар да се седмоструки, вечити премијер Мило Ђукановић брине о проблематици велике Албаније у малој Црној Гори, кад му, узмимо само тај ниво, домаћи лидери Албанаца доносе гласове од којих му директно зависи политичка судбина, па онда и – лична слобода. Зар да се Ђукановић – тај комунистички архаизам зароњен до гуше у криминогене воде – бави решавањем могућих проблема великоалбанске политике, кад му конекција с комшијом Хашимом Тачијем доноси дневнополитичке привилегије у очима више власти, Вашингтона.

Иза мита је и мапа, план: атлантистичке марионете, проконзули Империје, какав је и црногорски шеф, роботизовано следе инструкције које налажу да се ови простори подастру НАТО-у. Велика Албанија је НАТО пројекат за овај регион. Зар и може бити другачије када је Тирана пуноправна чланица алијансе, Приштина НАТО протекторат, а човек који је међу првима признао независност Косова, Ђукановић, пион мекејновског Запада, тип који беспоштедно, мимо воље народа, гура земљу у НАТО. Тиме: све што се у том троуглу дешава, све, теледириговано је и осмишљено тамо где се осмишљава данашњи Запад. Када, онда, први човек Албаније премијер Еди Рама каже да ће се Косово и Приштина спојити, то није гаф, већ пробни балон. Када, потом, Тачи и Рама постану почасни грађани Улциња, то онда није блеф већ геополитика.

Иза мита је и страх: Црну Гору нема ко да чува, да истински брине о њеним интересима. Док је власт четврт века у рукама похлепне шачице олигарха, који су приватизовали скоро све, за себе и своје, па збирају само сопствену рачуницу, дотле су грађани препуштени апстракцији, пропаганди, митовима. Замислите само ту, веома знаковиту поруку: доделу признања почасног грађанина Тачију – то је онај који се сумњичи да је организовао вађење људских органа – и Рами, уприличио је први човек Улциња, као лични чин, без изјашњавања Скупштине општине, како налаже Статут. И још нешто: не постоје јасно утврђени критеријуми за номинацију. Или, ипак, видимо: и те како постоје.

Иза мита је и истина: зато нас и гурају у НАТО, у том завереничком плесу високе политике и личних интереса, јер – зар да НАТО (Албанија) окупира друге државе, па и тако, перфидно и полако?! Није НАТО такав, кажу његови ботови с актовкама у рукама и празнином у глави. Рачуница је следећа: овако, док Црну Гору вуку у Алијансу – тако промишљају планери –а Албанија је већ његов део, онда у скривеном великоалбанском пројекту – нема окупације, нема претензија, нема преваре. Све иде у оквирима своје куће. У томе је и једна од важнијих превара тог савеза, у тој унутарњој динамици Зла: док се свет забавља спољном ствари – његовим грубим експанзионизмом и неоимперијализмом, често праћеним отвореном војном силом – дотле се занемарује унутарње покоравање сопствених чланица, отимање ресурса и територија дипломатијом и законима. Тако се, посвуда дуж НАТО симулакрума, сеју жаришта за будуће потребне поделе.

Колико су само перфидни модерни атлантистички умишљени цареви, када нам, рецимо овде, у Црној Гори, продају причу како морамо ући у НАТО јер је Балкан увек био жариште сукоба. Па се, тврде, морамо спасити. Не помињу велику Албанију, не смеју, али се она у свом неспомињању толико подразумева да је и манипулација страхом у том случају – још продорнија. Пазите ту замку: они, Ђукановић и екипа, који раде на стварању тог пројекта – у ужем или ширем смислу – они исти нам нуде решење за то, постављајући се као спасиоци, заједно с „партнерима” из НАТО-а.

Погледајте сада мапу Балкана, па просудите од кога нам, овде у Монтенегру, прети опасност: на југу се граничимо с НАТО-ом (Албанија) и НАТО-ом (Италија), на западу са НАТО-ом (Хрватска), на северу са НАТО-ом у облику Партнерства за мир (БиХ), и са Србијом, која је, ето, недавно потписала ИПАП споразум са НАТО-ом, на истоку са НАТО-ом (Косово, протекторат алијансе). Чиме нас онда плаше, уколико је НАТО онакав каквим га они представљају?!

Није било тако давно, морамо се сетити: током значајног периода Другог светског рата, током окупације фашиста, Италијани су ставили делове Црне Горе под контролу колаборационистичке Владе Краљевине Албаније. Она је била под шапом Италије, протекторат. Делови Црне Горе – Улцињ, Тузи, Гусиње, Рожаје... – били су делови велике Албаније. Скоро век касније, Албанија је НАТО регионална сила, заједно са Косовом, у чијој је орбити и мала Црна Гора. Италија је тада, овде, била корифеј фашизма и спонзор великоалбанске идеје, данас је то НАТО – умивена, удобна и модерна геополитичка машинерија, која у обланди антифашизма инсталира фашизам. Тековина савремености.

Велика Албанија постоји, и овде на простору Црне Горе, само је треба – и то је један од делова ширег плана – утопити у Велики НАТО.

За то служе Милови митови.

Марко Милачић