Ples visoke politike i ličnih interesa

Od mnogih crnogorskih mitova – a zemlja smo zadojena mitom – u velikoj galeriji naše kolektivne mitologije, ili naših laža o sebi samima, istaknuto mesto drži jedan tako moćan, a tako prikriven i perfidan, novovekovni mit – o multikulturalnosti. To je, na širem planu, mit novog doba, mit skopčan s mitom o demokratiji, ali, ipak, ovde se u Crnoj Gori ovaplotio znakovitije i zadro dublje (a kako će, nego tako, kada je Crna Gora u pitanju!): nigde se mitovi ne primaju kao u sićušnim autokratijama, gde se s kolena na koleno priča prenosila vekovima, pa se, odjednom, prešlo na tablet. Tako i taj mit koji se pretvorio u dnevnopolitičku mantru: živimo multikulturalnu bajku, preovlađujuće nema otvorenih pitanja s komšijama, dobrosusedstvo cveta. Mit kao mit: zavodljiv ali opasan.

Iza mita, krije se muka: teško da na svetu ima manje zemlje s više tuđih aspiracija na njenu teritoriju. Ne da se to ne rešava, ne da se o tome ne govori, mnogo gore – to se prikriva, još više: to se – koji državni mazohizam! – potpomaže, u tome se saučestvuje. Zarad najprizemnijih ličnih benefita, zarad brutalnog održanja na vlasti, po svaku cenu, arči se ovo malo zemlje. Zar da se sedmostruki, večiti premijer Milo Đukanović brine o problematici velike Albanije u maloj Crnoj Gori, kad mu, uzmimo samo taj nivo, domaći lideri Albanaca donose glasove od kojih mu direktno zavisi politička sudbina, pa onda i – lična sloboda. Zar da se Đukanović – taj komunistički arhaizam zaronjen do guše u kriminogene vode – bavi rešavanjem mogućih problema velikoalbanske politike, kad mu konekcija s komšijom Hašimom Tačijem donosi dnevnopolitičke privilegije u očima više vlasti, Vašingtona.

Iza mita je i mapa, plan: atlantističke marionete, prokonzuli Imperije, kakav je i crnogorski šef, robotizovano slede instrukcije koje nalažu da se ovi prostori podastru NATO-u. Velika Albanija je NATO projekat za ovaj region. Zar i može biti drugačije kada je Tirana punopravna članica alijanse, Priština NATO protektorat, a čovek koji je među prvima priznao nezavisnost Kosova, Đukanović, pion mekejnovskog Zapada, tip koji bespoštedno, mimo volje naroda, gura zemlju u NATO. Time: sve što se u tom trouglu dešava, sve, teledirigovano je i osmišljeno tamo gde se osmišljava današnji Zapad. Kada, onda, prvi čovek Albanije premijer Edi Rama kaže da će se Kosovo i Priština spojiti, to nije gaf, već probni balon. Kada, potom, Tači i Rama postanu počasni građani Ulcinja, to onda nije blef već geopolitika.

Iza mita je i strah: Crnu Goru nema ko da čuva, da istinski brine o njenim interesima. Dok je vlast četvrt veka u rukama pohlepne šačice oligarha, koji su privatizovali skoro sve, za sebe i svoje, pa zbiraju samo sopstvenu računicu, dotle su građani prepušteni apstrakciji, propagandi, mitovima. Zamislite samo tu, veoma znakovitu poruku: dodelu priznanja počasnog građanina Tačiju – to je onaj koji se sumnjiči da je organizovao vađenje ljudskih organa – i Rami, upriličio je prvi čovek Ulcinja, kao lični čin, bez izjašnjavanja Skupštine opštine, kako nalaže Statut. I još nešto: ne postoje jasno utvrđeni kriterijumi za nominaciju. Ili, ipak, vidimo: i te kako postoje.

Iza mita je i istina: zato nas i guraju u NATO, u tom zavereničkom plesu visoke politike i ličnih interesa, jer – zar da NATO (Albanija) okupira druge države, pa i tako, perfidno i polako?! Nije NATO takav, kažu njegovi botovi s aktovkama u rukama i prazninom u glavi. Računica je sledeća: ovako, dok Crnu Goru vuku u Alijansu – tako promišljaju planeri –a Albanija je već njegov deo, onda u skrivenom velikoalbanskom projektu – nema okupacije, nema pretenzija, nema prevare. Sve ide u okvirima svoje kuće. U tome je i jedna od važnijih prevara tog saveza, u toj unutarnjoj dinamici Zla: dok se svet zabavlja spoljnom stvari – njegovim grubim ekspanzionizmom i neoimperijalizmom, često praćenim otvorenom vojnom silom – dotle se zanemaruje unutarnje pokoravanje sopstvenih članica, otimanje resursa i teritorija diplomatijom i zakonima. Tako se, posvuda duž NATO simulakruma, seju žarišta za buduće potrebne podele.

Koliko su samo perfidni moderni atlantistički umišljeni carevi, kada nam, recimo ovde, u Crnoj Gori, prodaju priču kako moramo ući u NATO jer je Balkan uvek bio žarište sukoba. Pa se, tvrde, moramo spasiti. Ne pominju veliku Albaniju, ne smeju, ali se ona u svom nespominjanju toliko podrazumeva da je i manipulacija strahom u tom slučaju – još prodornija. Pazite tu zamku: oni, Đukanović i ekipa, koji rade na stvaranju tog projekta – u užem ili širem smislu – oni isti nam nude rešenje za to, postavljajući se kao spasioci, zajedno s „partnerima” iz NATO-a.

Pogledajte sada mapu Balkana, pa prosudite od koga nam, ovde u Montenegru, preti opasnost: na jugu se graničimo s NATO-om (Albanija) i NATO-om (Italija), na zapadu sa NATO-om (Hrvatska), na severu sa NATO-om u obliku Partnerstva za mir (BiH), i sa Srbijom, koja je, eto, nedavno potpisala IPAP sporazum sa NATO-om, na istoku sa NATO-om (Kosovo, protektorat alijanse). Čime nas onda plaše, ukoliko je NATO onakav kakvim ga oni predstavljaju?!

Nije bilo tako davno, moramo se setiti: tokom značajnog perioda Drugog svetskog rata, tokom okupacije fašista, Italijani su stavili delove Crne Gore pod kontrolu kolaboracionističke Vlade Kraljevine Albanije. Ona je bila pod šapom Italije, protektorat. Delovi Crne Gore – Ulcinj, Tuzi, Gusinje, Rožaje... – bili su delovi velike Albanije. Skoro vek kasnije, Albanija je NATO regionalna sila, zajedno sa Kosovom, u čijoj je orbiti i mala Crna Gora. Italija je tada, ovde, bila korifej fašizma i sponzor velikoalbanske ideje, danas je to NATO – umivena, udobna i moderna geopolitička mašinerija, koja u oblandi antifašizma instalira fašizam. Tekovina savremenosti.

Velika Albanija postoji, i ovde na prostoru Crne Gore, samo je treba – i to je jedan od delova šireg plana – utopiti u Veliki NATO.

Za to služe Milovi mitovi.

Marko Milačić