Пут римских царева

Један је запамћен као највећи прогонитељ хришћанства, а други га је прогласио званичном религијом. Заједничко им је да су обојица рођена на тлу данашње Србије. Реч је о цезару и августу, Галерију (295–311. г. н. е.), рођеном у Гамзиграду изнад Зајечара, и Нишлији Константину I званом Велики (307–377).

Галеријава палата у Гамзиграду, окружена бедемима који је требало да чувају његов пензионерски мир од освете наследника, велелепно је здање римске архитектуре у које њен власник, по свему судећи, никада није крочио! Донет је у своју завичајну забит осветљену сјајем мозаика и скулптура тек кад је умро – да би се на брду Магури, у обреду апотеозе, уздигао међу богове. Данас су јасно видљиви остаци маузолеја, два храма, терми и перистила палате окружени моћним зидовима и кулама.

Од највећег међу (овдашњим) римским владарима остало је у његовом завичају најмање. На 40 хектара царског комплекса у равници близу Нишке бање истражују се остаци летње резиденције цара Константина. Централна вила је имала површину од 6.000 квадрата. Била је изграђена од шареног мермера, међу мозаицима истиче се Медузина глава. Значајан је и водени торањ који је сакупљао воду из аквадукта.

Нешто јужније, 30 километара од Лесковца, седам од Лебана, фантастични су остаци чудног града који је „дао саградити” цар Јустинијан (527–565). Ван путева и речних долина, претпоставља се да су богата здања подигнута баш на месту на којем је рођен Јустинијан. Јер не постоји ни једно друго објашњење да тако велелепне грађевине буду зидане у забити Радан планине.

Јустинијана Прима је хришћански град, седиште епископије Северни Илирик. Поред неколико базилика и Акропоља на којем је било седиште епископа, ту су и поплочане улице оивичене тремовима. У овом граду се живело свега 70 година, док није разрушен у налету варвара – ни пре ни после тога није био настањиван. Тако да стоји као материјални доказ царске воље.

Етничко порекло ова три римска цара, Галерија, Константина и Јустинијана, није тачно установљено, припадали су неком од тадашњих народа који су насељавали доње Подунавље, па су тако сигурно наши земљаци. Не може се рећи да су Срби, али се исто тако не може рећи ни да нису, јер ни Срби нису само Словени. Све док се не установи национални ДНК, можемо основано да претпостављамо да смо и ми, данашњи становници античке Мезије, у генима понели нешто од предачких народа који су насељавали простор на који су дошли Словени. А кад су већ дошли, нису извршили геноцид него су се измешали!? Док се не докаже супротно, потписник овог текста ће сматрати да у његовим венама тече и крв римских царева с Балкана. Што исто могу да сматрају и сви они који читају овај текст.