Пусти пусте паре!

Писац Ранко Маринковић још давно је имао идеју да прича ,,Цврчак и мрав” има проблем са смислом – по њој је цврчак, који се бави свирањем (уметношћу) еквивалент дангуби, а мрав, који је физикалац, представља једини прави облик радника.

Већ сам писао о акцији групе Radiohead и њеним резултатима. Недавно је сличну ствар урадио Рамбо Амадеус: отворио је рачун на који поштоваоци његове уметности могу да уплате ,,ауторски динар”: уколико се уметнику скине с врата егзистенцијално питање (код нас, увек хамлетовски уобличено), имаће више времена да ради оно што му и стоји у опису занимања – да ствара. Рамба сви воле, откуд му проблем? Проблем настаје кад се од публике захтева да своју љубав и поштовање према аутору оваплоти кроз акт плаћања ауторовог производа. Дискови се веома слабо продају и зато ће бити укинути – музика ће се ,,скидати” с нета и плаћати преко банковне картице. А колико људи код нас уопште има картицу? Колико нам година треба да дигнемо стандард до тачке у којој сви имамо рачун у банци, а да приде тај рачун није празан као бруцошев индекс? Ето, музику и њене домаће ствараоце у том смислу ишчекује голгота. Не постоји закон који наређује публици да плати конзумирање музике. Међутим, постоји закон који наређује држави и медијима да плате свако коришћење ауторског материјала. И лаичка јавност махом зна за то: ауторска права. Вероватно су начули и да с тим нешто није у реду – али, ,,... па то је само један од милион наших проблема”. Само још једна масовна пљачка, ништа ново под (нашим) сунцем и готово. Публика: ,,Рамбо се стално шали, ово је вероватно само шала. Па, да. Најбоље да ми гледамо своја посла”. И људи нису криви, стварно – то је врзино коло: ако аутор умре од глади онда неће бити жив да даље ствара, али ако ми као публика умремо од глади онда аутора нема ко да слуша. Значи, он има јак разлог да тражи паре, а публика једнако снажан разлог да паре не да, јер листа приоритета налаже другачије. И тако, у круг.

Пре неких шест месеци, назове ме ћале и саркастичним тоном каже: ,,Мали, дођи овамо да славимо, стигле ти паре од ауторских права! Ево, целе године се ниси скидао с телевизије и то све скупа вреди 11.000 динара. Можемо да приредимо Ивкову славу и да закољемо вола, богати смо!”. Дабоме, ,,удри бригу на весеље” мото је који нам помаже да се одржимо – али има дана кад ти се озбиљно причини како нас само то и одржава. Уз извештај, добијеш и пригодно писмо у коме ти се љубазно особље СОКОЈ-а заклиње у све свеце да су предузете херојске мере због максималне заштите аутора, али, реално, резултат тог надљудског труда је 11.000 динара за целу целцату годину. Кореографија у којој те неко истовремено завлачи и тапше по рамену неодољиво подсећа на модус операнди Слобе, чији дух и даље тумара по ћошковима јавних институција. Наравно, постоји сијасет доказа да оно што пише у извештају нема везе са стварношћу. Рецимо, моја ,,Кућа на промаји” била је на топ-листи једне телевизије читавих седам недеља, али у извештају за ту годину тврди се да је она тамо емитована свега три пута. Тако се то ради. А кад је Владо Георгиев ономад начео ту тему, добио је кундак у главу. Е, можда је због тога делу наших политичара толико егзотичан исток: запад нам не мањка, јер смо ми запад. Дивљи.

Дакле: нема (и неће бити) пара од тиража, а ни од ауторских права – осим за неколицину одабраних. Што би рекли у стрипу Алан Форд: ,,Закон је исти за све... али је за неке ипак истији него за друге”. Шта остаје? Концерти, као једино што још увек можеш да наплатиш. Онда се народ запита колико од концерата зараде Рамбо или Владо, па им дође смешно што се буне – лепа пара. Оно што треба да научимо јесте да то што неко заслужено има један извор прихода никако није разлог да му се заврне славина на другом – такође заслуженом – извору прихода. Одмахивање руком уз узвик,...ма, пусти пусте паре!” уопште не спада у нормалне ствари, стога је погрешно очекивати да ће се аутори напросто навићи на беспомоћност.