Пристојан живот од свирања

Загребачки панк рок састав „Хладно пиво” ове године обележава двадесет година постојања. Седам објављених албума од 1993. године, када се појавио првенац „Џиновски”, темељ су популарности и репутације једног од најуспешнијих регионалних бендова. Састав је у досадашњој каријери забележио близу хиљаду наступа. То су само неки од повода за разговор са певачем и фронтменом групе Милетом Кекином, а, наравно, највећи међу њима је велики самостални београдски концерт у „Хали спортова” заказан за 29. фебруар, први такве врсте у нашој земљи у каријери групе.

Кекин причу започиње утисцима о успеху последњег студијског албума групе „Књига жалбе” и распродатој промотивној турнеји по Хрватској:

– Нови албум се рађао четири године и негде смо очекивали да ће добро проћи у нашој земљи, не могу рећи да сам изненађен позитивном реакцијом. Хвала свима који су препознали квалитет нашег производа. Од када смо дали отказе на нормалне послове живимо од музике и добро је да концерата има што више, а има их у овом периоду доста.

Концерт у Београду многи очекују с нестрпљењем, јер важите за један од најпопуларнијих хрватских бендова у Србији?

Да, некада смо били култни бенд, сада смо више на позицији мејнстрим панк рок бенда. Тако да је логичан след догађаја био да почнемо свирати у дворанама попут „Хале спортова”. Сви којима није тешко да се опросте од 800 динара могу да очекују два и по сата препознатљиве брзометне свирке. На досадашњим концертима смо тражили тај златни пресек између старих, нових и најновијих песама, и мислим да смо га пронашли у шта ће се уверити сви који дођу.

Поменуо си транзицију групе од култног према мејнстрим статусу. Панк публика важи за једну од најортодокснијих, и сигурно је међу њима било и оних који вам нису опростили тај потез у каријери?

Генерално, мој утисак је да смо добили више нових фанова него што смо старих изгубили, и зато смо данас ту где јесмо. Да се нисмо константно развијали и мењали, да нисмо стално свирали у све већим просторима упали бисмо у монотонију вечитог клупског бенда, што нам никада није био циљ. Разумем све оне којима је први део каријере бенда најдражи, али ми као група никада нисмо играли на карту носталгије, већ смо се увек бавили садашњим тренутком. Зато и када ме питају који ми је албум најдражи ја кажем да је то овај последњи. Да није тако, бављење овим послом за мене не би имало много смисла.

Бављење вашим послом доноси пуно одрицања. Како сте успели са тим да изађете на крај?

Док смо били млађи, могли смо да изгурамо и бенд и „паралелне” послове. Онда смо дошли до једне тачке где то више није било могуће, дали смо сви отказе и потпуно се посветили овом послу. Када кажем посао, то одмах повлачи неке негативне конотације, али ствар је у томе да то чиме се бавимо није толико профитабилно да можемо себи да приуштимо неког менаџера па се онда сами бавимо и тим делом. Схватили смо да и сами знамо да помножимо два и два и сада послујемо као неки мали ООУР.

Ако није пословна тајна, каква је позиција вашег „предузећа” на тржишту, за које многи тврде да не постоји? Да ли се од музике може живети?

Наравно да може, и то сасвим добро, али нећу никога да „фарбам” да код куће имам два базена. Међу рок музичарима има много оних који кажу да се од рокенрола не може живети. Онда када се договориш с њима за интервју у 11 ујутру, они дођу у подне јер преспавају зато што су рокери. Ми са тим „рок стереотипима” немамо никакве везе, ризиковали смо и одлучили се да радимо пуно дисциплинованије и озбиљније. Постоји тај стереотип да су рокери мање успешни, док за репере важи да и „без кинте”, могу да снимају спотове са лажним плавушама у скупим колима.

Откуд име „Хладно пиво”?

Како то већ иде, пре него што смо дошли до садашњег имена покушавали смо са разним енглеским именима. Гитариста Зоки и ја смо се једном приликом враћали у камп, и неко је прокоментарисао „Ух шта бих дао за гајбу хладног пива”. Дошли смо у камп, а пиво се хладило у реци. Пошто за нас не постоји ништа боље од хладног пива, име се само наметнуло. Касније смо назив бенда кривили за то што нико неће да нам дође на концерт.

По професији, ти си професор енглеског и немачког језика. Док си радио свој посао, колико ти је бављење музиком одмагало у стварању ауторитета код ученика?

Ауторитет се сам од себе стварао кад бих ученике „ошинуо” неправилним глаголима и конјугацијама. Предавао сам у приватним школама за језике, и било је забавно долазити свако јутро на посао у испегланој кошуљи, а увече певати на концерту го до појаса са пивом у рукама. Наравно, после часова су ми ученици прилазили са жељом да се дружимо, тражећи да им потпишем диск за пријатеље и сличне ствари.