Тaoци историје

У четвртом веку пре Христа, Брен, вођа галских хорди, за повлачење из опљачканог Рима затражио је откуп од 1.000 фунти злата. Кад су се Римљани пожалили на тегове приликом мерења бацио је мач на тас, узвикнувши: „Ве виктис!” – тешко побеђенима!

После Првог светског рата ни поражена Немачка није прошла боље. Версајским уговором, диктираним победничким аршином, обавезала се да плати високе репарације и остане без војске, војне индустрије и значајног дела територије. У Другом светском рату, на окупираним територијама, нацистичка Немачка демонстрирала је најбруталнију форму ве виктис милионским жртвама и немерљивим разарањима. Данас, после 70 година, влада у Берлину суочава се с последицама националне прошлости и, по ко зна који пут, захтевима Грчке за враћање насилно узетог кредита, репарација и обештећењe породица жртава. Заменик министра финансија Димитрис Мардас саопштио је недавно прву процену надлежног парламентарног одбора о висини обештећења од 278,7 милијарди евра, што је узнемирило политичаре и немачку јавност.

Да се Грци не обазиру на споразуме у „њихово име” показао је највиши грчки суд (Ареопаг). По тужби потомака жртава масакра Вермахта у граду Дистомо 1944. године – када је убијено 218 стараца, жена и деце – пресуђено је да немачка имовина у Грчкој може бити конфискована ради њиховог обештећења. Тако су се на мети „извршитеља правде” нашле институције у немачком власништву: школа у Солуну, Гетеов и Археолошки институт у Атини, али је опасност (за сада) разумним интервенцијама отклоњена.

О „тузи и срамоти” говорио је Јоханес Рау, немачки председник, приликом посете Калаврити 2000. године, месту невиђених злочина Вермахта 1943. Четрнаест година касније у Лингијадесу, селу у којем је страдало 83 цивила, Јоахим Гаук, актуелни председник, обратио се присутнима речима да је тада почињена: „брутална неправда” и да „са стидом и болом у име Немачке моли фамилије погубљених за опроштај”. Председник Гаук није пропустио ни да посети Лидице (одмазда над 172 цивила, јун 1942) у Чешкој, као и Сант’ Ана ди Стацема (убијено 560 цивила, август 1944) у Италији, али нико од немачких званичника високог ранга никада није обишао Шумарице, место, ако се изузму концентрациони логори, на којем је стрељано највише цивила у Другом светском рату, и то у земљи чији је укупан број жртава већи од свих земаља заједно у којима је уз највеће почасти жртвама одата дужна пошта. Зашто су председник Гаук и његов претходник Јоханес Рау имали разумевање за бол потомака грчких жртава, а не и за страдање ученика крагујевачке гимназије и насумице похапшених невиних грађана? За преседан „грчког синдрома” репарација и обештећења потомака жртава немачка влада није показала разумевање. Међутим Ханс Гинтер Хокертс, универзитетски професор историје из Минхена, погађа у срце проблема: „Коначно, 60 држава биле су ратни противници немачког Рајха, ако један захтев (за обештећењем) буде признат то ће покренути ланчану реакцију.”

После свих марифетлука Брозовог режима, данас је тешко установити шта и колико је Југославија добила као обештећење и колико се од тога Србија овајдила, али чини се веома упутним да Београд без гриже савести у цивилизованој форми постави питање кооперације (уместо репарације) као извесне компензације у виду Немачко-чешког фонда будућности, основаног децембра 1997. године у Прагу. Зашто сличан фонд споразумом двеју влада не би могао бити основан у Крагујевцу?

Српски форум Немачке, Српска културна заједница Минхен