Taoci istorije

U četvrtom veku pre Hrista, Bren, vođa galskih hordi, za povlačenje iz opljačkanog Rima zatražio je otkup od 1.000 funti zlata. Kad su se Rimljani požalili na tegove prilikom merenja bacio je mač na tas, uzviknuvši: „Ve viktis!” – teško pobeđenima!

Posle Prvog svetskog rata ni poražena Nemačka nije prošla bolje. Versajskim ugovorom, diktiranim pobedničkim aršinom, obavezala se da plati visoke reparacije i ostane bez vojske, vojne industrije i značajnog dela teritorije. U Drugom svetskom ratu, na okupiranim teritorijama, nacistička Nemačka demonstrirala je najbrutalniju formu ve viktis milionskim žrtvama i nemerljivim razaranjima. Danas, posle 70 godina, vlada u Berlinu suočava se s posledicama nacionalne prošlosti i, po ko zna koji put, zahtevima Grčke za vraćanje nasilno uzetog kredita, reparacija i obeštećenje porodica žrtava. Zamenik ministra finansija Dimitris Mardas saopštio je nedavno prvu procenu nadležnog parlamentarnog odbora o visini obeštećenja od 278,7 milijardi evra, što je uznemirilo političare i nemačku javnost.

Da se Grci ne obaziru na sporazume u „njihovo ime” pokazao je najviši grčki sud (Areopag). Po tužbi potomaka žrtava masakra Vermahta u gradu Distomo 1944. godine – kada je ubijeno 218 staraca, žena i dece – presuđeno je da nemačka imovina u Grčkoj može biti konfiskovana radi njihovog obeštećenja. Tako su se na meti „izvršitelja pravde” našle institucije u nemačkom vlasništvu: škola u Solunu, Geteov i Arheološki institut u Atini, ali je opasnost (za sada) razumnim intervencijama otklonjena.

O „tuzi i sramoti” govorio je Johanes Rau, nemački predsednik, prilikom posete Kalavriti 2000. godine, mestu neviđenih zločina Vermahta 1943. Četrnaest godina kasnije u Lingijadesu, selu u kojem je stradalo 83 civila, Joahim Gauk, aktuelni predsednik, obratio se prisutnima rečima da je tada počinjena: „brutalna nepravda” i da „sa stidom i bolom u ime Nemačke moli familije pogubljenih za oproštaj”. Predsednik Gauk nije propustio ni da poseti Lidice (odmazda nad 172 civila, jun 1942) u Češkoj, kao i Sant’ Ana di Stacema (ubijeno 560 civila, avgust 1944) u Italiji, ali niko od nemačkih zvaničnika visokog ranga nikada nije obišao Šumarice, mesto, ako se izuzmu koncentracioni logori, na kojem je streljano najviše civila u Drugom svetskom ratu, i to u zemlji čiji je ukupan broj žrtava veći od svih zemalja zajedno u kojima je uz najveće počasti žrtvama odata dužna pošta. Zašto su predsednik Gauk i njegov prethodnik Johanes Rau imali razumevanje za bol potomaka grčkih žrtava, a ne i za stradanje učenika kragujevačke gimnazije i nasumice pohapšenih nevinih građana? Za presedan „grčkog sindroma” reparacija i obeštećenja potomaka žrtava nemačka vlada nije pokazala razumevanje. Međutim Hans Ginter Hokerts, univerzitetski profesor istorije iz Minhena, pogađa u srce problema: „Konačno, 60 država bile su ratni protivnici nemačkog Rajha, ako jedan zahtev (za obeštećenjem) bude priznat to će pokrenuti lančanu reakciju.”

Posle svih marifetluka Brozovog režima, danas je teško ustanoviti šta i koliko je Jugoslavija dobila kao obeštećenje i koliko se od toga Srbija ovajdila, ali čini se veoma uputnim da Beograd bez griže savesti u civilizovanoj formi postavi pitanje kooperacije (umesto reparacije) kao izvesne kompenzacije u vidu Nemačko-češkog fonda budućnosti, osnovanog decembra 1997. godine u Pragu. Zašto sličan fond sporazumom dveju vlada ne bi mogao biti osnovan u Kragujevcu?

Srpski forum Nemačke, Srpska kulturna zajednica Minhen