Макс Вебер, навијачи и држава

Један од најчувенијих социолога Макс Вебер, дефинисао једржавукао ентитет који има „монопол на легитимну употребу насиља”.Вебер је преко ноћи постао популаран у политичкој елити Србије и наши политичари новога доба често се позивају на његове увиде, једнако као што су се „старовременски” политичари у доба комунизма позивали на Маркса. Како не бисмо са Вебером прошли као и са Марксом, од кога смо узели оно што нам је одговарало (теза о диктатури пролетаријата), а одбацили оно што није (теза о еманципацији друштва и појединаца), ваља да Вебера прочитамо озбиљно, када нам је, ето, он, тренутни идеолошки узор. А Веберова главна теза је пре свега она о држави као „монополу на легитимну употребу насиља”, док су сви остали „протестантизми” тек меко ткиво његове теорије. То практично значи да, за Вебера, искључиво држава може да користи физичку силу на легитиман начин, а да било коме другоме није дозвољено каменчић да баци на другога човека сопственом (само)вољом. Јер је такво насиље нелегитимно и, сходно томе, мора бити од државе санкционисано.

Навијачке групе очигледно нису читале Вебера, јер код нас на утакмицама тифози не бацају само каменчиће, већ дејствују једни по другима правим арсеналима разноразног хладног и нешто топлијег оружја. Није замерити тифозима што не читају Вебера, јер вероватно имају преча посла – пиротехничко-оружано опремање за утакмице, а посебно за велики дерби који увек код нас испадне као неки мали рат. Није било другачије ни на последњем дербију када су супарничке групе, све између људи са малом децом, хрлиле једне другима у загрљај, не би ли ту неко некога удавио. Опет је, као и безброј пута до сада, дерби претворен у огољено насиље. Но, ако тифози нису чули за Вебера и не практикују његове постулате, већ се одају нелегитимном насиљу, на држави је да их пошаље негде где ће имати времена за читање и проучавање Веберових теза. Како им након таквог дубинског студирања, под покровитељством државе и у некој државној установи, не би пало више на памет да преузимају на себе ингеренције државе и дижу песницу, штанглу или нож.

Остављајући све метафоре по страни, можемо рећи да је навијачко насиље код нас постало толико озбиљан проблем да га не могу решити комисије за безбедност фудбалског савеза или било које друге бирократске комисије, већ тај проблем може да реши искључиво држава, и то не путем комисија, анкетних одбора и других административних тела, већ искључиво уз помоћ својих безбедносних органа. Држава треба у суочавању с навијачким насиљем да покаже сву своју силу и способност и чак јој то, ако је некоме до маркетинга, може бити показна вежба да је озбиљна и организована и да, пре свега, не дозвољава било коме да преузима њене ингеренције располагања физичком силом. Уколико држава остане и овај пут у „тиховању”, остајући искључиво на нивоу раздвајања и привођења изгредника, без њиховог конкретног процесуирања, кажњавања, одвајања од заједнице и коначног пацификовања, њен ауторитет ће бити озбиљно нарушен. Њен ауторитет је ионако већ окрњен у претходних четврт века када је губила ингеренцију по ингеренцију које је имала у „добра стара времена”, свеједно комунизма или монархизма. Да ли можете замислити – да је за време СФРЈ или Краљевине Србије/СХС/Југославије пало на памет групици мангупа с повишеним нивоом тестостерона да узимају силу у своје руке – како би завршили? Завршили би на дуготрајном „службеном путу” у некој установи где би имали довољно времена да проуче Веберова сабрана дела, јер се и комунистичка народна милиција и монархистичка жандармерија нису либиле да Веберове постулате спроведу у пракси и да никоме не дозволе да се меша у државни „монопол на легитимну употребу насиља”. То су могли пре свега зато јер су имали јасан мандат и одрешене руке, и, што је још важније, јер су имали иза себе државу која није била срамежљива у коришћењу својих безбедносних ингеренција. Истина, људска права су императив времена у којем живимо, али њих могу да уживају само они који не ремете људска права других, док се нигде, на пример ни у Сједињеним Државама, најмоћнијој сили света, држава много не секира око људских права оних који су узели себи за право да започну огољено насиље. Него их обришу хамерима и здруженим безбедносним одредима, потом процесуирају и, коначно, трајно одвоје од заједнице. Мора да су они боље од нас читали Вебера.

Научни сарадник у Институту друштвених наука