Живот на таласима Врбаса

Од нашег дописника

Бањалука – Кад је Александар Пастир 2001. продао имовину у центру Бањалуке да би се настанио петнаестак километара узводно реком Врбас, на самој његовој обали, ни слутио није да ће на том месту израсти један од бољих светских рафтинг клубова. Док клуб „Кањон” ишчекује европско рафтинг првенство – од 19. до 24. маја у Бањалуци – Пастир, председник клуба, присећа се многих спустова и брзака. Такође и бујица и неизвесности, почетних замаха веслом осморице ентузијаста без рафтинг искуства и са готово никаквом опремом одлучним да на врбаској ледини у Карановцу направе малу еколошку флоту. Присећајући се почетака развоја рафтинга у Бањалуци, Пастир каже да је на обали Врбаса открио нови свет. И нови смисао који је, како каже, у животна искуства рафтера веслима уписао незаборавне слаломе широм света.

„Рафтинг је, пре свега, стил живота. Вода, природа, тренинзи, екологија... Не можете се бавити овим а не волети то. Зграбио сам тај живот и не пуштам га”, каже он. Клуб је озваничен 2003. кад су, како каже, госте дочекивали на ливади. „Оставио сам кошаркашку лопту и запловио Врбасом. Словенци и Чеси су нам помогли, тад нисмо знали поштено ни држати весло. Чланови Светске рафтинг федерације постали смо 2004. У борби за заштиту Врбаса затражили смо њихову подршку и 2005. добили организацију европског првенства. Тад у свет рафтинга улазимо на велика врата”, каже Пастир.

Из реке, на којој се 60 година вози кајак, током еколошке регате свих клубова на води, очишћено је 17 депонија смећа, извађен 41 аутомобил. „Након организације европског првенства, у Јужној Кореји 2009. отимамо и светско првенство. Уврстили смо и реку Тару, светски бисер. Те године Врбасом су пловиле екипе 34 државе са 56 тимова. Било је то најбоље икада организовано светско првенство у рафтигу, са преко 50.000 посетилаца. Изградили смо прву и једину слалом стазу са осветљењем. Тешко бисмо сад могли надмашити оно што смо тад постигли”, објаснио је Пастир. Присећа се и хуманих подвига захваљујући којим су бањалучки рафтери витрине овог клуба напунили медаљама и захвалницама.

Највредније су, каже, оне које су након прошлогодишњих поплава и несебично одвесланих акција спасавања рафтерима стизале СМС-ом. С речима захвалности, поздрава, љубави... Али, кад невоља прође и храброст се брзо заборавља. Таква је, каже Пастир, наша реалност. Каже да је овај клуб умногоме заслужан за то што је Бањалука постала позната и по спустовима у малим адреналинским чамцима. То је, каже Пастир, приметио и „Нешенел џиографик”, уврстивши БиХ међу топ десет дестинација за рафтинг. Тим су се водили и неки светски политичари и познате личности које су завеслале теснацем зелене реке.

У „Кањону” кажу да би се било тешко присетити нације која се није отиснула низ букове Врбаса. Ништа мање пловну сезону не очекују ни ове године, нарочито са појавом мајског сунца, кад најчешће почиње резервација чамаца у комерцијалном рафтингу. Иако спортисти овог клуба, који 50 до 100 чланова, веслају без предаха, такмичећи се по свим меридијанима, Бањалучани се, каже Пастир, нешто теже одвајају од асфалта. Прошао је неке од највећих светских река. Такмичећи се обишао Костарику, Јужну Кореју, Бразил... Одвеслао целим кањоном Колорада – укупно 22 дана. Спуштао се бујицама река у Непалу и Индији, где је, каже, веслао једном од највећих река света – изазовну Брамапутром.

„То је преживљавање које се не заборавља. На непролазним рекама у Индији имали смо две голе борбе за живот. Прошли смо, многи нису успели”, сећа се Пастир. У „Кањону” је у току реорганизација и смена генерација, започиње обука за младе веслаче. На такмичења одлази махом њих шесторо, што је најчешћа посада једног чамца. „Имамо најбоље реке за рафтинг.”

Поред Врбаса, река Тара је суза Европе”, кажу у клубу. У „Кањону” су најпоноснији на пројекат у ком осим 15 дана мукотрпног веслања има нешто више симболике. „Регата Бањалука – Београд наш је пројекат за промоцију специјалних веза. Читавим током Саве, где год пристанемо, оснујемо клуб. Рецимо у Бијељини и Шамцу”, каже Пастир.

Међу будуће приоритете у „Кањону” у сам врх стављају формирање спасилачких тимова. То се, кажу, преко потребним показало током прошлогодишњих поплава. „Тад су сви деловали заједно. Нико није гледао да ли је неко из Бихаћа, Фоче, Бањалуке... Хрвати су били спремни, Бугари чекали на граници. Сви су гледали у нашу рафтинг породицу. Нисмо чекали да нас неко позове. Сами смо се организовали и помагали где год смо могли. Сви смо имали један циљ и исти задатак”, завршава причу Пастир.